"Kriv sam što sam neko, a ne niko i netko": Ove legendarne stihove Dobrice Erića pamtićemo zauvek

Jedan od najpoznatijih srpskih pisaca 20. veka i čuveni dečiji pesnik Dobrica Erić preminuo je u 82. godini.

Pesnik koji je poznavao detinje srce, zauvek će ostati upamćen kao nezaboravan deo školskih dana mnogih generacija, na kojima su učili, smejali se i, nadasve, maštali.

Preporučujemo

Njegovi stihovi pratili su ih i kasnije u životu, jer iako je najpoznatiji kao dečiji pesnik, Erić je jednako uspešno pisao i za odrasle..

Ovo su neke od najpoznatijih njegovih pesama:

Prkosna pesma

Ja,

Rab Božji,

Srbin,

sa prosedom bradom

izjavljujem radovoljno

kroz lance i žicu

pred svedocima

Silom, Mukom i Nepravdom

da sam kriv i da priznajem krivicu!

Kriv sam što sam neko,

a ne niko i netko.

Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta

idem u pravoslavnu crkvu

doduše, poretko

i što se krstim ovako

s’ tri prsta!

Kriv sam što jesam,

a treba da nisam.

Kriv sam odavno

što stojim uspravno

i gledam u nebo, umesto u travu.

Kriv sam što se drznuh protiv krivde,

kriv sam

što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom,

kriv sam što pevam

smejem se i psujem

(a ponekad i lajem)

kriv sam, i priznajem

da ne znam što znam, da znam što ne znam.

Kriv sam, i da završim

sa najvećom krivicom

(pre nego što se zacenim od smeha).

Kriv sam, tvrdoglavac

što sam Pravoslavac

i Svetosavac, i što ne verujem

u sveti zločin i oproštaj greha!

Ako to priznam

da sačuvam glavu

izgubiću časni krst i krsnu slavu

Ako ne priznam

crno mi se piše

ceo svet će na moju zemlju da kidiše.

Rulje bivših ljudi

lopova i golja

čopori robota i drugih monstruma

kidisaće na moje voćnjake i polja

i na moju belu kuću pored druma

oko koje, kao najlepše dive

cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

Pa evo,

priznajem i to

za spas roda.

Ja više ne postojim

skinite me s’liste

ja sam od sad samo vazduh, svetlost i voda

tri elementa koja vam koriste,

a ovo što pred vama govori i hoda

to je ono što vi od mene stvoriste!

Moja ružna slika

ozverena lika

koju umnožavate u večeri i jutra

a to je slika vaše svesti i podsvesti

To nisam ja, spolja

to ste vi – iznutra!

Moj dušmanine sa hiljadu ruku

s hiljadu slugu i sluškinja laži

ubrao si mi Sunce k’o bulka raži.

Moji će potomci piti jed i čemer,

a tvoji već piju gorku medovinu

za krvav novac kojim puniš čemer

rasprodajući moju djedovinu.

Usud će ti ludačku košulju obući

i tek tada će se malo razdaniti

ili će planeta od sramote pući

i sve nas u isti ambis sahraniti!

Mnogo ste važne

zemljo moja mila

Ti i Tvoje sestre

istina i pravda

čim se na vas digla ovolika sila

čim su na vas zinule krivda i nepravda.

Rulje bivših ljudi

ubica i golja

čopori robota i drugih monstruma

palacaju na tvoje voćnjake i polja

i na moju belu kuću pored druma

oko koje, kao najlepše odive

cvetaju lepe,jabuke i šljive.

Šta će ovde džihadlije

krstaši

ameri

koji Ti čereče sinove i kćeri?

Mora da su čule belosvetske bande

da imaju zlatna srca

pa ih vade

da ih presade u sopstvene grudi

ne bi li i oni tako bili ljudi.

Gospodo tužioci

suci i dželati

ispisali ste mi svoje zapovesti

po zenicama

najfinijem staklu.

Što teže živim, lakše ću umreti.

Zašli ste mnogo u noć poodmaklu

ali uzalud ćete linčovati

najgostoljubiviji narod na planeti

(zbog čega ćete goreti u paklu)

jer ljudsko srce,

čudo nad čudima,

neće da se primi u vašim grudima!

Mi se ne plašimo smrti

crne kuge –

već ropskog života i bolesti duge.

Smrt je česta pojava međ’ nama Srbima

kao što su proleće,

leto,

jesen,

zima

i nije strašnija

pogotovu danju

od suše,

poplave,

zemljotresa, mraza

kad je čovek sretne na svome imanju

okađene duše i svetla obraza!

Zlonamernici

siti i maniti

sve mi zabraniste u rođenoj kući

al’ ne može mi niko zabraniti

da pevam i da se smejem, umirući

a to se vama više ne događa

ni kad svadbujete

ni kad vam se rađa!

Poštedite me koca i konopca

i razapnite me na vrhu planina

kao vaši praoci što su moga praoca

Isusa Hrista Nazarećanina.

Ja ću da vas gledam

a vi zažmurite

inače će vam se oči rasprsnuti

od sjaja mog lica.

Samo požurite!

Što me pre razapnete,

pre ću vaskrsnuti!!!

A ove pesme se sigurno sećate iz detinjstva:

Zaljubi se Cica u princa

Lepa princeza Cica iz Grivca

srete na balu mladoga princa.

I zaljubi se Cica u princa.

I zaljubi se princ u Cicu.

I onda njena majka - carica

donese prekrasnu venčanicu...

I reče Cici s rosom u oku:

Ustani, kćeri, da pustiš stoku!

I ovo je još jedna posebna pesma:

Poljubac

Od svega što se u glavi krije, od svih čuda što se tu množe,

poljubac je najdivnije čudo što ti se desiti može.

Kad se, kružeći ovim svemirom

bezbrojnih srca, putanjom dugom,

dva srca ozare istim nemirom

i oglednu se jedno u drugom,

tada i glave malo zastanu s krunicama od rosnog klasja

a usnice se sretnu i planu plamičkom poljupca što svet obasja.

jer, poljubac je, kao što reče pesnik, najlepši susret na svetu!

(Telegraf.rs)