Slika koja je izazvala zemljotres i razbila sve norme, slika nikla ni iz čega (FOTO)

Napoleon Bonaparta jaše kamilu tokom kampanje u Egiptu. Foto: Wikipedia Commons/Khaerr

Napoleon Bonaparta postao je 1799. godine prvi konzul Francuske Republike, a pet godina kasnije proglasio se i krunisao za imperatora. Za to vreme, Španijom — koja je kontrolisala pristup Mediteranu i tako bila od krucijalne važnosti za francuske strateške interese — vladao je slabi i nesposobni Karlos IV kojeg je Napoleon uspeo lako da ubedi na zajedničko osvajanje Portugalije; zvanično, plan je bio da Francuska i Španija anektiraju po trećinu, a da trećina pripadne španskom premijeru Manuelu de Godoju koji bi bio proizveden u princa Algarvea.

Preporučujemo

Karlos nije shvatio Bonapartine stvarne namere. Pod plaštom pojačavanja španskih trupa, 23.000 francuskih vojnika prešlo je granicu novembra 1807. godine, gotovo bez otpora, koji je bio tek sporadičan. Da ne ulazimo ovom prilikom u komplikovane detalje koji se tiču Karlosa i njegovog sina Ferdinanda, tek, Karlos je abdicirao u korist Napoleonovog brata Žozefa, koji je postao novi kralj Španije.

Zanimljivo, dinastija koja je tako zbačena, takođe je bila francuska, to su bili Burboni, koji uostalom i danas vladaju tom zemljom; o tome kako su došli do španskog prestola već smo pisali. Španskom narodu dakle nije bilo strano da na tronu sedi stranac (naši današnji nacionalistički doživljaji nisu tada vredeli), ali su sada ovi Francuzi bili sekularni, militantni ateisti, suprotstavljeni duboko ukorenjenim katoličkim ubeđenjima stanovništva, i zemlja se našla pod okupacijom, što ranije nije bio slučaj.

„Portret Fransiska Goje“, Visente Lopes i Portanja, 1826. Foto: Wikimedia Commons/Museo Nacional del Prado/museodelprado.es

Na vest da se planira prebacivanje kraljevske porodice u Francusku, u Madridu je 2. maja 1808. izbio ustanak, iza kojeg je sledio Španski rat za nezavisnost. Ishod tog sukoba, koji se dobrim delom vodio u gerilskim uslovima, bio je poraz Napoleona početkom 1814, i u dobroj je meri bio uslovljen francuskim debaklom u Rusiji 1812, a onda i u Bici kod Lajpciga 1813. godine.

Veliki slikar Fransisko Goja predložio je španskim vlastima odmah nakon proterivanja okupatora, izradu dve slike koje bi komemorisale Drugomajski ustanak; predlog je prihvaćen, izdat je nalog i one su dostavljene iste 1814. godine. Prva slika se zove „Drugi maj 1808“ i na njoj je prikazana borba ustanika sa mamelucima francuske Carske garde (muslimanima regrutovanim iz redova egipatskih mameluka); dva meseca kasnije dovršio je daleko poznatiju sliku „Treći maj 1808“, koja prikazuje gušenje ustanka i francusku odmazdu: tog dana je, pre zore, nekoliko stotina Španaca bilo je postrojeno i streljano širom prestonice.

„Drugi maj 1808“ u mnogome je „normalna“ slika, u smislu da nije neubičajena u istoriji umetnosti. Ali „Treći maj 1808“ je presedan, ta slika nema nikakvog uzora i prethodnika, ona je samonikla u umu umetnika, nastala praktično ni iz čega, ni iz kakve umetničke baštine. Nije poznato da li je Goja bio svedok ustanka i odmazdi, posebno ne da li je svedočio prizoru sa „Trećeg maja 1808“, ali to i nije važno, umetnik nije novinar.

„Drugi maj 1808“ ili „ Juriš mameluka“, Fransisko Goja, 1814. Foto: Wikimedia Commons/Museo del Prado, Madrid

Nekoliko elementa na njoj mora biti istaknuto jer lako mogu da promaknu. Prvo — postoji snažan kontrast između streljačkog voda sa jedne i neorganizovane grupe zarobljenika koji će biti streljani sa druge strane; Goja je to postigao tankom linijom razdvajanja između njih, koja možda nije striktno u skladu sa vojnom praksom, ali umetnicima je dozvoljeno preterivanje i odstupanje od stvarnosti, onda kada je cilj istina u širem smislu.

Prve ženske stidne dlačice koje su ugledale svetlost dana, srušile jednog premijera a slavnog slikara izvele pred inkviziciju

Drugo — dramatični efekat proizveden je na zemlju položenom uličnom lampom, smeštenom između dve grupe, i time što ona osvetljava žrtve a senči monolitni streljački vod; ali njena funkcija je na kraju krajeva samo ta, da vojnicima olakša posao, čime je uloga svetlosti u umetnosti, kao kanala za produhovljenje, podrivena. Treće — među krvavim leševima već pobijenih nalazi se centralna figura rodoljuba koji, drsko i prkosno ali potpuno uzaludno, kleči raširenih ruku (na desnoj kao da ima stigmu); šta ta figura u tom položaju simboliše? trajnost, odlučnost i neuništivost španskog otpora francuskom okupatoru? ili besmislenost svega, nebitnost individue kao takve?

Slika nije dobro primljena i nehajno je odbačena kao delo male vrednosti; trideset ili četrdeset godina je izgleda bila uskladištena, iako sve vreme deo zbirke Muzeja „Prado“ kao i danas, pre nego što je uvrštena u zvanični katalog ovog muzeja 1872. godine. Nekoliko je razloga za to. Prvo, po svom je sadržaju revolucionarna; Burbonima nakon restauracije nije trebalo podsećanje na narodni ustanak, čak ni na onaj koji im je išao u prilog. Takođe — pacifistička: nakon što se pojavila, inspirisala je nebrojeno umetničkih dela, i praktično postala ikona antiratnog pokreta i ljubitelja mira.

„Treći maj 1808“, Fransisko Goja, 1814. Foto: Wikimedia Commons/Museo del Prado, Madrid

Konačno, kao što rekosmo, predstavlja potpuno odstupanje od umetničkih i akademskih normi koje su vredele u to doba: istorijsko slikarstvo je bilo idealističko i herojsko, rat se slavio a ne kudio, smrt junaka i mučenika veličala se a ne obesmišljavala. Pritom je Goja prikazao anonimne pobunjenike i anonimne dželate, na njegovoj slici uzvišenosti nema mesta, žrtva je žrtva i ništa više od toga, lišena je estetske i duhovne lepote, i tehnička izvedba smisleno tome odgovara.

UŽASI RATA SLIKANI KRVLJU NESREĆNIKA: Utroba će vam se prevrtati zbog ovih prizora na Gojinim grafikama (FOTO)

Istina, strukturalno i tematski ona se može protumačiti tako, da hvata vezu sa mučeničkom tradicijom hrišćanske umetnosti, ali u toj meri odstupa od konvencija koje su važile, da je nazivaju „prvom modernom slikom“ — zemljotresnom, „prvom velikom slikom koja se istinski može nazvati revolucionarnom u svakom smislu te reči, i po stilu, i po temi, i po nameri“.

Po svemu sudeći, slike „Drugi maj“ i „Treći maj“ samo su jednom napustile Madrid, tokom Španskog građanskog rata kada su kamionom prebačene u republikansku prestonicu Valensiju, radi bezbednosti; ironično, obe su tom prilikom oštećene u saobraćajnom udesu. Inače, Fransisko Goja izradio je tokom druge decenije devetnaestog veka i seriju od osamdeset dve grafike, koja se naziva „Užasi rata“, o kojoj smo već ranije pisali. Inspiraciju za njih našao je u istom sukobu u kojem i nadahnuće za ove dve. Vredi ih pogledati.

(P. L.)