Dve ogavne slike Španskog građanskog rata: Na jednoj pobijeni nacionalisti, na drugoj pobijeni republikanci, na obema pobijeni ljudi (FOTO)

Žene mole Frankove pobunjenike za živote republikanskih zarobljenika u gradiću Konstantina u pokrajini Sevilja. Španski građanski rat, 1936. godina. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

Čitavo prošlo stoleće obeležila je borba između suprotstavljenih ideologija, te stoga mnogi s pravom kažu da je XX vek bio vek ideologija. Iako su one u svojim zamecima počele da se javljaju već u XVIII stoleću, ako ne i ranije, a dobrano se razvile u XIX, tek je u međuratnom periodu — između dva svetska rata — ideologija postala „centralna komponenta evropskog identiteta“, kako kaže Mark Mazover, profesor sa Univerziteta Kolumbija.

Preporučujemo

Ideologije nužno dovode do kataklizmičnog cepanja „jedinstva naroda“. Međutim, kada govorimo o političkim ubeđenjima u demokratskoj epohi ne možemo ni očekivati da će celokupno građanstvo jedne zemlje imati istovetne stavove po svim pitanjima, a pritom nije ni dobro da svi misle isto pa zato cepanje „jedinstva naroda“ nije samo po sebi nužno loše (jer dijalektika je čudo). Ali jeste loše kada je jedinstvo pocepano po ideološkoj liniji: kao što rekosmo, to prerasta u kataklizmu.

Čak i prisustvo srodnih ideologija na istom prostoru može da dovede do krvoprolića, kao što se desilo tokom Španskog građanskog rata kada je početkom maja 1937. godine došlo do sukoba između komunista i anarhista na ulicama Barselone, a iz želje ovih prvih da preuzmu kontrolu nad gradom od potonjih. Ako su se dve levičarske grupacije — koje toliko liče a razlikuju se u nijansama — tokom tog građanskog rata međusobno poubijale, šta se moglo očekivati u sukobu između nacionalistističkih frankista sa jedne strane, i republikanaca (u čijim su redovima bili isti ti komunisti i anarhisti) sa druge? Krv, krv, i krv.

Masovna grobnica sa zemnim ostacima 26 republikanaca koje su krajem leta 1936. kod Estepara u pokrajini Burgos, pogubili nacionalisti tokom Španskog građanskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Mario Modesto Mata/Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International

Ukupan broj žrtava tog strašnog ideološkog konflikta koji je buktio Španskom Republikom u periodu 1936-1939. godine i doveo do njenog sloma te obnove monarhije (ali bez kralja već sa generalisimom Fransiskom Frankom kao regentom i „kaudiljom“), procenjuje se na između 250.000-1.000.000. Ne zna se tačno, i verovatno se radi o oko pola miliona. Međutim, zna se da je ogroman broj ljudi streljan bez suđenja, bilo da su u pitanju bili civili bilo ratni zarobljenici.

Streljale su obe strane: republikanci su streljali nacionaliste, nacionalisti pak republikance (među njima i slavnog pesnika Federika Garsiju Lorku). Nacionalisti ipak možda malo više svoje neprijatelje nego ovi njih: tokom rata, smatra se da su „crveni“ u republikanskoj zoni pogubili najmanje 37.843 osobe, dok su frankisti u nacionalističkoj zoni pogubili najviše 150.000 ljudi, uključujući i 50.000 neposredno nakon rata, prilikom „čišćenja“ zemlje od levice.

Indikativno je to, što je španski sudija Baltazar Garson 2008. godine otvorio istragu o pogubljenjima i nestanku 114.266 građana u periodu između 17. jula 1936. godine (kada je počeo vojni puč koji je propao pa prerastao u građanski rat) i decembra 1951. — praktično jedanaest godina nakon okončanja sukoba. Indikativno je zato, što postoji sve više dokaza u prilog teze da su masovna pogubljenja iza nacionalističkih linija bila organizovana i sprovođena od strane vlasti, dok se iza republikanskih linija to dešavalo stihijski i usled kolapsa institucija.

Madridski nacionalisti koje su republikanci pobili već jula 1936. godine u kasarni „Montanja“ tokom gušenja vojnog puča koji je prerastao u Španski građanski rat. Foto: Wikimedia Commons/heraldodemadrid.net

Sa tim u vezi je druga fotografija priložena u ovom tekstu: na njoj su zemni ostaci 26 republikanaca koje su Frankovi nacionalisti streljali na samom početku rata, između avgusta i septembra 1936. godine. Masovna grobnica je iskopana tokom leta 2014, a nalazi se u gradiću Esteparu, u pokrajini Burgos na severu Španije.

Na trećoj fotografiji, pak, nalaze se streljani nacionalisti koje su republikanci pobili već jula 1936. tokom gušenja pobune u kasarni „Montanja“ u Madridu, u kojem je većina bezbednosnih snaga ostala verna vladi a protiv pučista, pa je bila kadra da uz pomoć radničkih milicija spreči pad prestonice u šake pobunjenih generala (Franko još uvek nije bio na čelu ustanka, već general Emilio Mola zvani Direktor, inače tvorac izraza „peta kolona“); ovaj događaj zapravo je bio presudan za propast puča.

Na obe fotografije se, međutim, nalaze ljudi, i to je zapravo jedino važno. Ljudi menjaju svoja ubeđenja, nekad pod pritiskom nekad bez, a dobrih i loših ljudi ima na svim stranama. Ali ljudi ne mogu da promene smrt u život, i jednom kada odu — gotovo je. A da odu u bratoubilačkom ratu zbog različitih pogleda na svet, od kojih nijedan ne može biti dokazan kao istinit i tačan, kao što se tada dešavalo u Španiji ili nekoliko godina kasnije u Jugoslaviji — jedan je od najgorih načina da se ode.

(O. Š.)