Zdravko Šotra o svom zavičaju, filmovima i životu: Kako je izgledao jedan hercegovački susret usred Amerike

Iz Srbije je preko Cetinja, Risna i Popovog polja porodica Šotra došla u Kozice pored Stoca, gde se rodio jedan od njenih najpoznatijih i naproslavljenijih članova – Zdravko Šotra. Ali, danas tamo ne ide. Čardaci su spaljeni, pa kad kaže "moj zavičaj" čuveni režiser misli na Trebinje, grad u koji svaki put rado dolazi i ponovo se vraća.

U OVOM ČUVENOM DOMAĆEM FILMU NEMA NIJEDNE PSOVKE: Možete li da pogodite o kojem je reč? (VIDEO)

Preporučujemo

U Trebinju, krševitoj Hercegovini, naš čuveni režiser, oseća i svoj vazduh, a po ovom podneblju ga prepoznaju svi oni koji se sa njim druže.

Mentalitet Hercegovca, htio ne htio, iz njega nikada nije nestao, zbog toga se sa njim ponosi i ističe ga gde god da može – posebno ljudski duh i bistrinu.

- Mislim da ljudi iz ovih krajeva kada krenu u svet imaju nagon da nešto učine od sebe, tako da većina naših ljudi koji odavde odu postigne nešto ne samo u Beogradu, već i Americi, Australiji - rekao je Zdravko Šotra za TrebinjeLive.info.

SUSRET SA KARLOM MALDENOM

Hercegovina ima sportiste, pisce, akademike, oskarovce, profesore univerziteta, pa ima čime da se diči pred celim svetom. Tako je i veliki Šotra jedne prilike u Njujorku sreo oskarovca Karla Maldena (Mladena Sekulovića), koji mu je ispričao kako je njegov otac Petar 1905. godine otišao iz Bileće u Ameriku.

- Kada sam mu rekao da sam i ja Hercegovac, na dobrom srpskom jeziku je prokomentarisao "Ma hajde". Ta fraza je bila u njemu, iako Bileću nikada nije posetio - priča Šotra.

Foto: Wikipedia/Celest.ru

A čim se ovakve, prepoznatljive fraze čuvaju, ovo naše hercegovačko mnogo vredi, što je, očigledno je, jasno bilo i Mladenovom ocu Petru, koji nije krio ponos što je došao iz kamenite Hercegovine i koji je na svog sina prenio ono najvažnije – da ovo područje nešto znači i da ima težinu.

SLUŽENJE VOJNOG ROKA U BILEĆI

I Šotra, isto kao i Mladen, čuva tu hercegovačku promišljenost. Pa slučajno ili ne, i vojsku je služio u Bileći. I dok su krupni regruti iz svih delova Jugoslavije bez ikakvih problema na leđima nosili minobacače, Šotra je bio tanušan ali oružje nije skidao sa leđa. Uz sve to, razlikovao se od drugih vojnika – znao je nešto što su svi voleli – da priča viceve i pravi originalne šale.

- I u najvećim teškoćama sačuvati vedar duh. To su Hercegovci - poručuje Šotra, dok sa potpisnikom ovih redova iznova obilazi Stari grad, Anđelkinu kapiju, Dučićev spomenik, korzo.

Foto: Pixabay

NIŠTA NIJE BAGATELA

Kaže da je sebi rekao da nikada neće zaboraviti hercegovačke čardake, jer je hercegovački osećaj da ništa ne treba bagatelisati.

- Nekad se ovde živelo u oskudici, najviše što se tiče hrane i sećam se kad bih govorio babi: "Daj mi baba isprigaj jaje", a ona bi odgovorila: "Sine to je kaka. Ona su samo za gospodu" -  pojašnjava Šotra.

Seća se da je jaje bila dragocenost, a da su se pile i kokoš jeli kad bi neko bio bolestan, za praznik ili kad bi došao veliki gost u kuću, pa je iz današnje situacije teško i zamisliti koliko se oskudno živelo u hercegovačkim selima. Bio je greh baciti i komadić hleba i to je bilo urođeno još od malih nogu da se ni sa čim ne sme bagatelisati.

TREBINJE KAO ZAVIČAJ

Šotra priča i da je u Trebinju našao ono što je izgubio u Stocu. Zato uvek rado dolazi. Veruje da će tek sada sve više ljudi dolaziti u naš grad, jer imaju šta da vide – nepatvorenu lepotu i autentičnost što se, pre svega, nalazi u ljudima i reci Trebišnjici, mediteranskim ulicama i pesniku koji je proslavio grad.

- U "Ranjenom orlu" sam napravio nekoliko kadrova dok Anđelka (Sloboda Mićalović, prim. aut.) šeta pored Trebišnjice, koji su ispali toliko dobri i odali sliku nestvarne lepote. Ovome gradu predstoji lepa budućnost i mislim da će se tek početi razvijati - kaže Šotra.

Foto: trebinjelive.info

Glavna glumica Anđelka je trebala iz Beograda da ide na službeni premeštaj  u Makedoniju – kako je napisala Mir-Jam, zbog čega je Šotra promenio scenario i ona je došla u Trebinje.

O STRADANJU SRBA

Autor je i dokumentarnog filma "Evo naše dece" iz 1991. godine, koji svedoči o stradanju Srba iz Hercegovine u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH). Ni njegova porodica nije prošla bez žrtava, pa je čak 38 njegovih njenih članova završilo na dnu neke od brojnih ustaških jama.

Filmom "Zona Zamfirova" vratio je publiku u bioskope, a ljubitelje knjige naterao da traže delo Stevana Sremca. Sa serijama "Ranjeni orao", "Greh njene majke" i "Nepobedivo srce" ponovo je u ruke čitalaca vratio dela Mirjane Jakovljević Mir-Jam.

Foto: Promo

- Jednostavno, uvažavam pisca i nastojim da ga dobro pročitam i prenesem u drugi medij – da ga iz jednog papira pretočitim u žive slike - pojašnjava Šotra, koji radi na televiziji od 1958. godine.

RAZLIKE IZMEĐU SREMCA I MIR-JAM

Kod Sremca je nastojao da ništa ne menja, da ne izmišlja ništa novo i smatra da je uspeh filma što se držao pisca. Uvek je polazio od toga da je Sremac veći od njega i kada se prihvatio posla da režira njegovo delo znao je da ga treba poštovati i dobro pročitati, dok je kod Mir-Jam bio slobodniji.

Poznat je i po tome da gledaocu pruži jasnu i razgovetnu priču. Ono što služi priči treba da bude čitko i jasno, da se ne gubi glavna nit i da se priča privede kraju.

- To se nauči radeći godinama i mislim da publika to prepoznaje, jer imam milione gledalaca. Ljudi traže priču da vide, a ne nečije eksperimente šta sve može da se učini sa kamerom, jureći nemoguće kadrove - govori Šotra.

Foto: Tanjug/Dimitrije Goll

DOKUMENTARNI FILMOVI

Kroz svoja dela prikazao je lepotu srpskog bića i duha na dostojanstven način. Radio je dokumentarne filmove od Karađorđa pa sve do kraja Prvog svetskog rata – stvaranje srpske države, učešće Srba u Prvom svetskom ratu, Srbiju među velikim silama koja "sedi" u Parizu na konferenciji među Rusijom, Engleskom, Francuskom.

- Mi smo narod koji se uvek nije znao najpametnije snaći u istoriji, ali je igrao veliku ulogu u Prvom i Drugom svetskom ratu, koje mnogi nisu ni svesni, a naročito oni koji nas ne vole. Uvek smo bili na boljoj strani, za razliku od nekih iz našeg okruženja - kategoričan je Šotra.

Govoreći o budućim projektima, Šotra kaže da mu je sada u rukama roman Vladimira Pištala "Tesla, portret među maskama", za koji je dobio NIN-ovu nagradu 2009. godine i koji je imao čak dva izdanja u Sjedinjenim Američkim Državama.

Foto: Profimedia/Alamy

USKORO FILM O TESLI

Prihvatio je da uradi ono što do sada niko nije – da prikaže Teslino detinjstvo i mladost do onog trenutka dok ne dođe u kancelariju Tomasa Edisona.

- Ne da mi đavo mira. Meni su neke godine i ne bih trebao da radim ništa više, ali ne mogu da sedim ovako, a imam još malo snage i dosta iskustva u ovom zanatu, a to je dragoceno i čisto zlato - zaključio je Šotra.

Upamćen je i kao scenarista čuvene emisije "Obraz u obraz" iz 70-ih godina 20. veka, gde su glavne uloge imali najpoznatiji glumački par Jugoslavije – Milena Dravić i Dragan Nikolić.

Režirao je i filmove "Igmanski marš", "Boj na Kosovu", "Lajanje na zvezde", "Pljačka trećeg Rajha", "Ivkova slava", "Šešir profesora Koste Vujića", "Santa Maria della Salute"…

(Telegraf.rs/trebinjelive.info)