Vojislav Ilić napisao je najlepšu pesmu o jeseni, a ovaj zlatni oktobarski dan je idealan za nju

Vojislav Ilić jedan je od najznačajnih pesnika srpske književnosti, začetnika realizma u srpskoj poeziji . Vojislav Ilić sin je pesnika Jovana Ilića, rođen 1862. godine u Beogradu. Još od detinjstva bio je jako bolešljiv, nije voleo školu, pa je već u trećem razredu gimnazije napustio školovanje.

Najlepši stihovi srpske poezije: Podsetite se izvanrednih izliva ljubavi naših pesnika

Preporučujemo

Ne merim više vreme na sate: Dan mi je kad njegove se oči vrate i noć kad ponovo od mene odu - najlepši su stihovi velike Desanke

U samo petnaest godina pisanja, uspeo je da objavi tri zbirke pesama. Mnoge pesme nisu mu ni završile u zbirkama, već su bile objavljivane u raznim časopisima ili zaostale u neobjavljenim rukopisima. Pokušavao je da piše i prozu, ali u tom izričaju nikada nije bilo toliko uspešan koliko u poeziji.Vojislav Ilić umro je u Beogradu 1894. godine u 33. godini života. Pesma "Jesen" Vojisla Ilića jedna je od njegovih najpozatijih i najlepših.

Jesen

Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,

Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave

Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole,

Do same mirisne trave.

Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,

I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi,

Priprema ona spokojne večeri i dan,

I žetvu bogatu nudi.

Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno

Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni

I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevna,

I gatke vremena davni’.

I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji,

Dok dremež ne svlada sve. I strasno šaptanje tada

Kroz mirni prosusti dom al’ i to gubi se brzo,

I san lagano pada…

(Telegraf.rs)