Kočani, unesrećeni grad na sporednom putu: Uprkos strahoti njegovi žitelji su pokazali dostojanstvo

Nikada ne biste ovde zašli, ako nemate nekoga svog. Kočani, gradić na istoku Severne Makedonije, skrajnut od puta za Egejsko more, za Ohrid ili bugarska skijališta, a opet blizu svih ovih nama poznatih mesta, u srcu Balkana i, zapravo, blizu svih nas, danas je bio u epicentru zbivanja zbog tragedije koja ga je zadesila i nereda koji su usledili.

Naši reporteri rame uz rame prošetali su sa grupom mladih, tugom i gnevom gonjenih meštana, koji su, zajedno s policijom, ipak sačuvali dostojanstvo. Ovako je izgledao najteži dan koji meštani Kočana pamte...

Preporučujemo

Ime unesrećenog grada obišlo je čitav svet. Strani izvešači su šetali među narodom koji je ridao u suzama, među ljudima koje nisu tako dobro razumeli kao mi. Ne samo zbog jezika.

Za noć grad je izgubio više od pedeset mladih, onih koji su samo želeli da se provedu, a jedina im je na raspolaganju bila diskoteka koju danas svi zovu običnom šupom, mestom u kome ni pse ne bi trebalo držati.

Tu je bio bend DNK koji je trebalo da kao mali heroj pop kulture ujedini mlade koji stasavaju u ovom mestašcu.

Sinoćni šok zamenio je žamor novog jutra. Sunčano nebo nad rakama onih koji će u njima biti pokopani, ali tek kada DNK analiza utvrdi koje je čije telo. Jecali su ljudi pred bolnicom dajući svoj biološki materijal, za onaj trenutak kada se i poslednja nada gasi, a podiže krst i pali sveća.

Jutro nije donelo mir u Kočane.

Danas su mladi bili baš ljuti, marširali su ulicama i vikali glasno. Pravda, pravda! Kako to da je neko mirne savesti pustio decu da stradaju zbog jedne iskre dekorativne prskalice? Zar je ovo moralo da se desi?

Skupili su se svi na centralnom trgu i tu je počeo žamor. Izneli su prve slike upokojenih, čuli su se prvi jauci na trgu. Jedan dečačić u suzama je održao govor svima koji bi zbog ovoga trebalo da se stide. O, kako je prebrzo porastao i neke stvari jasno razumeo...

Svi su se okružili, zbili, pa krenuli da viču: "Uaaa, uaaa". Glas se orio ulicama Kočana, krenula je nepregledna povorka, pravo do opštine. Tu je srce ove mase počelo da lupa. Slomljena je ograda, poletele su kamenice i jaja, kroz prozor poletela je kanta.

To nije mržnja, to je bes, to je nemoć.

Policija je čuvala ulaz, mirno. Pa, i oni, sada izloženi grdnji, ljutnji i gnevu, i oni su izgubili svoje. Kada jedna ovakva tragedija pogrese mali grad, svi su u žalosti.

Krenuli su dalje, pravo do policije, pa do suda. Situacija je postajala sve napetija, ali niko od policije koja je bila na nogama i u pripravnosti nije rekao nijednu tešku reč koja bi ranjeni narod razgnevila.

Molili su ih da se urazume, zbog dece, reda, mira, i to onda kada su došli pred kuću vlasnika diskoteke i kada je afekt mogao da nadvlada razum. Počeli su da gađaju. Niko nije dozvolio da mu se um pomrači i da krenu unutra.

Iskalili su bes na gazdinom kombiju, okrenuli ga i krenuli dalje - pravo na kuću gradonačelnika!

Hodali smo s njima, kao deo njih. Nisu hteli nikoga da povrede, ali kamen je morao da poleti, staklo je moralo da pukne, jer srce je ključlao. Nepravda! Korupcija! To je guralo masu dalje, dok su pokraj kolone stajali oni sa suzama u očima, oni zagrljeni koji su jedni drugima izjavljivali saučešće. Bili u uniformi ili ne.

Tada smo shvatili da su unesrećeni svuda oko nas. To je katastrofa kakvu može da donese samo kuga ili rat.

Svako pitanje pred takvim scenama suvišno je. Nema tu ljudske priče jedne majke, sestre, brata, druga, deke, momka ili devojke. To je strahota u kojoj je jedan udar ranio dušu čitavog grada.

Ali Kočani su pokazali doatojanstvo. Bilo bi potpuno pogrešno reći daje danas nasilje pomračilo umove. Taj prasak gneva nije bio nikakva lepa slika, ali ono što su Kočanci zadržali u sebi tek će razarati njihova srca.

(Telegraf.rs)