Nikola bio uspešan trener i biznismen, a onda je sve ostavio i otišao da živi u šumi: Ovo je njegova priča

Nikola Borić, nekad uspešni atletski trener, pre desetak godina gradski način života zamenio je životom u šumi. Nakon života i rada u gradovima poput Adis Abebe, Berlina, Amsterdama i Istanbula, odlučio je da se preseli u srce šume na severnoj strani Papuka. Tamo uzgaja svinje, patke, guske, kokoške i pčele, ima mali ribnjak i bavi se uzgojem krompira i drugog povrća. Svoja iskustva je podelio u knjizi "Šuma je moj dom", a sada je za HRT otkrio da li se može pobeći od civilizacije i živeti sretno u prirodi.

Nikola Borić je rekao kako smatra da su mama i tata ponosni na njega, ali na početku nisu bili.

"Stara nije htela da razgovara sa mnom dve godine nakon što sam dao otkaz. Ona je u svom materijalnom filmu, kao i svaka mama koja se brine o tome što će se s detetom dogoditi", priča Nikola i dodaje kako mu je odluka da promeni život iz korena bio najbolji potez u životu.

Sav sam novac podelio

"Sav sam novac podelio. Roditeljima sam ostavio firmu u Hrvatskoj, partneru Muniru sam ostavio firmu u Turskoj i prerezao sam sve kartice, ličnu kartu. Nisam imao ni jedan dan radnog staža, ni zdravstveno ni socijalno, ni penziono osiguranje, a ni bankovni račun. Došao sam u šumu sa 500 evra i s jednim koferom stvari", prisetio se Borić koji trenutno završava kuću od blata i slame.

Za izgradnju mu je bilo potrebno 52 bale slame. U trenutku kada je počeo da je gradi, bala slame je koštala 2 kune.

"Mene je kuća koštala 104 kune (oko 14 evra) i 6 godina posla, a sve ostalo je reciklirani materijal", kaže Borić.

Na pitanje zašto je otišao u šumu, Nikola je kazao da je u šumi sve.

"Nije nužno šuma, nego priroda. U osam meseci dok sam gradio kuću i spavao u mreži shvatio sam da postoje 3 bitne stvari koje sva živa bića moraju imati. To su hrana i voda, sklonište i reprodukcija", naglasio je.

"Jedino ljudi plaćaju hranu i vodu, sklonište i reprodukciju, decu moramo školovati", dodao je.

Smatra kako je velika prevara sistema koji te tera da budeš njegov rob od samog rođenja. Govori kako čovek može da preživi radeći jedan sat dnevno. On, kako kaže, ne radi više od toga. Njegova Zorana je profesorka engleskog u srednjoj školi i ona onde radi 4-6 sati na dan.

On za to vreme osigurava hranu, vodu i energente.

"Mi ne živimo u civilizaciji. Mi živimo u selu sa šest stanovnika gde organizujemo predavanja i radionice, govori", govori Nikola.

Stava je i da sve bolesti dolaze zbog nepravilnog načina življenja.

"Ja sam uvek bos i pitaju me kako se ne nabodeš? Ne nabodem se jer živim sada, a ne juče ni prekjuče", istakao je.

"Kad si u prošlosti, to je depresija, kad si u budućnosti, to je anksioznost i u tome ti nisi sada i doći će ti bolest", govori dodajući da smatra da svako kreira svoju materijalnu stvarnost.

Na pitanje šta je s decom u ovakvoj okolini, rekao je kako on i Zorana ne mogu da imaju decu, ali osvrnuo se na prijatelja koji živi kao i on i koji je rekao da sve ovo radi zbog dece.

"Da imam decu, ne bih ih davao u školu"

"Da imam decu, ne bih ih davao u školu. Zorana je protiv toga i dala bi ih u školu zbog socijalizacije. U Hrvatskoj postoji veliki pokret ljudi koji decu školuju od kuće, ali tu nedostaje socijalizacija", kazao je Nikola.

Na pitanje šta ne valja u sistemu obrazovanja, Nikola je rekao kako ne treba da budemo stalno bolji, stoga što su i deca tada nezadovoljna i depresivna.

Što se tiče prehrane, Nikola smatra da u Hrvatskoj nije moguće biti vegetarijanac ili vegan.

"Ne postoji ništa gore nego oduzeti život. Nemojte se zavaravati, kada jedete tofu koji dolazi iz Brazila i pravi se od soje, da niste uništili šume", rekao je.

"Srećan ja, srećni svi"

Nikola se prisetio i kako je uvek brinuo šta će reći mama i tata, šta će reći komšije i prijatelji.

"Onda sam shvatio da, ako ja nisam srećan, niko oko mene ne može biti srećan", ističe Borić.

Borić je rekao da je u vreme odluke za promenom imao dogovor s turskom atletskom reprezentacijom za OI u Tokiju i OI u Rio da Žaneiru.

"Bio sam siguran da ću sve to odraditi. Odradio sam London, čekali su me Rio i Tokio, a bonusi su bili veliki, ali i medalje nisu bile upitne", rekao je.

Mnogo je putovao i to je bio njegov način života i posao iz sna.

"Srce mi je reklo da napravim idući korak"

"Obožavao sam to, ali mi je srce reklo da je vreme da napravim idući korak, a tri godine pre toga ja sam kupio zemljište na kojem sada živim", kazao je Nikola.

Tada je prodao sve što je imao, fabriku i kompanije, a novac je dao prijatelju i roditeljima.

"Prvu firmu sam otvorio u Hrvatskoj i to je bila firma za obradu rezultata na sportskim takmičenjima. Meni je hrvatsko tržište bilo premalo i otišao sam u Tursku gde sam dobio posao za Istanbulski maraton sa 100 hiljada takmičara. Nakon završenog posla prišao mi je predsednik turske atletske reprezentacije i pitao me je da zajedno otvorimo firmu", rekao je.

(Telegraf.rs)