Kosta hteo da pobije celo selo, pucao od kuće do kuće, ubio 9 ljudi: U džepu imao isto što i ubica s Cetinja

Masakr na Cetinju, u kojem je 1. januara ove godine ubijeno 12 ljudi, među kojima i dvoje dece, a četiri osobe su teško ranjene, samo je otvorilo staru ranu u Crnoj Gori, koja je za poslednjih nekoliko decenija zabeležila više masovnih ubistava. Svi se sećaju užasa koji se dogodio pre nešto više od dve godine, kada je Vuk Borilović pobio 10 ljudi, uključujući dvoje dece, nakon porodičnog sukoba. Nažalost, ovo nije jedini zločin koji Crna Gora u suzama pamti.

Godine 1992. godine, 3. juna, dogodilo se jedno od najsvirepijih ubistava u našem regionu - u Pušanjskom Dolu na Kosanici. Tog kobnog dana je Kosta Damjanović (22) pobio devet svojih komšija, a nakon što je pretio da će pobiti čitavo selo...

Jezivi masakr svoje vremeno je za podgorički Dan opisao Budo Simonović. Opisao je kako je trećeg junskog dana 1992, u prvi mrak, pred kućom Mirka Ostojića, nastavnika u Osnovnoj školi "Dušan Ivović" na Kosanici, blizu Pljevalja, zakukala jedna žena.

Mirko je izleteo i ugledao svoju snaju Milojku, u čarapama, kako izbezumljena od bola, viče: "Kuku, đevere, ubiše mi Jova, a Raško mi eno leži u ranama...!"

"Ko ubi, crna kukavice?", pitao je Mirko iznemoglu snaju koja je pretrčala nekoliko kilometara od sela Pušonjski Do da javi o užasu i potraži spas teško ranjenom sinu Radomanu.

"Ubi Kosta Damjanović", izustila je ojađena žena i gotovo se onesvestila od bola i umora.

Baš u to vreme se u Pušonjskom Dolu, u kući Milete Šubarića razlegao poslednji rafal u toj noći užasa koju je komšijama, rođacima i prijateljima priredio dvadesetdvogodišnji Kosta Milojev Damjanović.

U tom selu je bilo tridesetak domova - Ostojića, Šubarića, Martića, Milikića, Kljajevića, Šepića i jedna jedina kuća Damjanovića. Oni su se poslednji doselili i nastanili na najposnijem imanju na kraju sela. Domaćin, četrdesetpetogodišnji Miloje Damjanović, bio je radnik "Sigurnosti" iz Beograda, a o domaćinstvu i deci, ćerki i tri sina, glavnu brigu je vodila njegova znatno starija supruga Groja. Niko, međutim, sve do te užasne noći o Damjanovićima, pogotovu o srednjem sinu Kosti, nije imao rđave reči. Naprotiv, svi su ga znali kao mirnog i povučenog, vrednog i poslušnog mladića koji nije sklon piću i svađi.

"Tog jutra, beše svetac, Car Kostadin, bio i Miloje došao iz Beograda, spremiše se i on i Kosta i ovaj mi najmlađi sin Miloš i odoše u Rivine. U suton, Kosta banu sam. Krvav mu nos i brada, zakrvavile mu i oči i sve zubima škripi kad zbori. Onda me dogna u kuću. Istera me na tavan, izmače stube i zapreti da ne smem sići i izići iz kuće dok ne dođe milicija, pa izjuri napolje i zalupi vrata...", ispričala je Simonoviću davno kroz suze Kostina majka Groja.

U prvoj susednoj kući, zatekao je Slavojku Ostojić, mladu ćerku Ilije Ostojića, prvog komšije Damjanovića.

"Shvatila sam da će nekakvo zlo učiniti i počela ga moliti da me ne ubije. Ni sama ne znam kako sam mu se istrgla i ugrabila da pobegnem iz kuće. Trčala sam koliko me noge nose prema kući komšije Miraša Ostojića i vikala ocu i majci koji su bili kod štale, da beže i sklone se, da Kosta ima pušku i da će ih pobiti..."

Kosta je istrčao za njom, opalio jedan metak i natrčao na Slavojkinog oca. tada šezdesetpetogodišnjeg Iliju, kojeg je zatvorio u štalu, ali nekim čudom nije pucao u njega.

Ilijina supruga Milijana je istrčala na breg pored kuće i počela da doziva i upozorava komšije. To nije pomoglo Vukoti Martiću – zvanom Zeko.

"Kosta, jadan, šta ćeš to?", pitala ga je Martićeva supruga Ružica kad je banuo pred njihovu kuću. On je bez reči opalio dva metka i pokosio Vukotu, a onda prišao još dva koraka i sasuo u njega ceo rafal. Kad je videla kako joj je Kosta Damjanović hladnokrvno ubio muža Vukotu Martića, njegova supruga Ružica je pobegla u štalu, zatvorila se i tako se spasila sigurne smrti. On je ispalio za njom rafal, ali je nije pogodio – kroz vrata je ranio samo jednu kravu, podseća Simonović u svom tekstu.

Kako je naveo, izbezumljeni mladić je odatle potrčao preko livada i dolina prema kući braće šezdesetčetvorogodišnjeg Rajka i dve godine mlađeg Radovana Ostojića. Ovi mirni i ugledni ljudi, njihove supruge šezdesetšestogodišnja Mara i pedesetogodišnja Radojka i unuke – ćerke Radovanovog sina Bora, petogodišnja Nikolina i trogodišnja Marina, bili su na okupu ispred televizora. Vrata kuće su bila otvorena. Ubica je, izgleda, ušao bez reči i s vrata sobe hladnokrvno ispalio rafal. Pobio je sve četvoro odraslih. Nepovređena je, nekim čudom, ostala samo Nikolina dok je maloj Marini rafal odneo tri prsta na ruci.

Tako hladnokrvno i bez reči je potom ubio i Jovana Ostojića i sina mu Radomana, a onda se zaputio ka kući Mila Milikića. Mile i žena mu Mara, pokušali da pritvore vrata, ali se nisu spasili – Kosta je opalio kroz vrata i sa pet metaka pokosio Maru, a sa dva teško ranio Mila...

Kad je na kraju strašnog smrtonosnog pohoda banuo i u kuću Milete Šubarića na sasvim suprotnom kraju sela, udaljenu gotovo sat normalnog hoda od njegove kuće, Kosta Damjanović je prvo tražio Miletinog sina Veljka. Miletina sestra, odnosno Veljkova šezdesetdvogodišnja tetka Dosta, koja mu je otvorila vrata, naslutila je, izgleda, nekakvo zlo. iako je Kosta krio pušku iza leđa. Sićušna, suvonjava žena je ostala na pragu sobe i zaklonila vidik nezvanom gostu. On je, ipak, primetio Veljka kako ustaje sa ležaja iz ugla sobe i odmah potegao pušku na njega. Dosta je bez dvoumljenja uhvatila za cev i povukla je prema podu. Odeknula su dva pucnja. Dostu je oblilo samrtničko bledilo, ali nije puštala oružje. Njen bratanić Veljko je to iskoristio i, iako ranjen u stopalo, uhvatio se ukoštac sa ubicom koji je i dalje potezao oroz.

Nikada se, verovatno, neće precizno utvrditi koliko je u tom rvanju na život i smrt ispaljeno metaka, tek pored smrtno pogođene Doste i teže ranjenog Veljka lakše je u prst na ruci ranjen i Veljkov otac Mileta i Veljkova druga tetka Tonka, kojoj je slomljena ruka iznad lakta. Veljko je, ipak, uspeo da ubici otme pušku i da ga njome na kućnom pragu ubije, piše Dan.

Kod ubice je, što u napunjenom rezervnom okviru, što u kutijama i "rifuzi" po džepovima, nađeno još više od sto sedamdeset metaka, a pre pogibije je, kako je utvrđeno, ispucao najmanje šezdeset.

Dva dana nakon bezumnog pokolja u Pušonjskom Dolu, na seoskom groblju je niklo devet humki. Sahranjeni su Vukota Martić, Rajko i Radovan Ostojić, njihove supruge Mara i Radojka, zatim Jovan Ostojić i sin mu Radoman, koji je ranama podlegao u pljevaljskoj bolnici, te Mara Milikić i Dosta Šubarić. U pljevaljskoj bolnici lekari su se izborili za život teško ranjenog Mila Milikića, a od rana su se uspešno opravili i Veljko, Tonka i Mileta Šubarić, kao i mala Marina Ostojić.

Ubica Kosta Damjanović je gotovo krišom sahranjen na groblju u susednom selu, a sa sobom je, verovatno zauvek, poneo i veliku tajnu šta ga je navelo da počini ovaj nečuveni zločin. Da li je jedna gotovo bezazlena čarka i jedan šamar u mladiću zagrijanom, a inače nesklonom alkoholu, mogao izazvati erupciju neke neobjašnjive i potajne mržnje koja je u njemu očigledno tinjala prema pojedinim komšijama, nikad nije otkriveno.

Samo godinu dana kasnije, Crnu Goru su potresla još dva teška zločina. Naime, u mestu Čokrlije, nedaleko od sela gde su pre par meseci ubijeni brat i sestra Madžgalj, 1993. godine dogodilo se šestostruko ubistvo, koje je počinio maloletnik.

Tada 14-godišnji Momčilo Cerović pobio je celu svoju porodicu - oca Mlađena (45), majku Milevu (43), brata Mila (20), sestrića J. T. (3) i babu Mitru (70).

Iste godine, u Bijelom Polju dogodilo se još jedno višestruko ubistvo. Tada je Novo Sošić (44) ubio rođake – Vuksana Sošića (42), njegovu ženu Slavicu (40), decu Tatjanu (12) i Miroslava (8), sa kojima je pre toga pio kafu.

(Telegraf.rs)