Bio je toliko opsednut lepom Anelom da ju je ubio: Ubica 17 godina izmiče pravdi, porodica neutešna

Ovih dana navršilo se 17 godina od svirepog ubistva Anele Hodžić iz sela Trpezi kod Berana, a okrivljeni ubica Isad Muhović, koji je tada imao 44 godine, još izmiče pravdi i međunarodnoj poteri.

Slučaj u Bijelom Polju podsetio je na to da ubice uprkos organizovanim poterama mogu veoma dugo da se skrivaju, što potvrđuje i slučaj iz Trpezi.

Preporučujemo

"Crnogorska policija je tada raspisala crvenu interpolovu poternicu, koja je još na snazi. Pričalo se neko vreme da je na Kosovu, ili u Novom Pazaru, uglavnom, ubica još nije uhvaćen", kazao je Portalu RTCG sagovornik iz beranske policije.

Iz policije objašnjavaju da je moguće da se ubica toliko krije u nekom velikom gradu, uz promenu ličnog opisa i lažnu dokumentaciju.

Isad je pomračenog uma jedne noći upao u kuću Hodžića u Trpezima, i Anelu, koja je imala 27 godina, ubio naočigled dva maloletna sina, od tri i pet godina, kao i njene majke.

Kao motiv ovog tragičnog događaja navođena ja njegova opsednutost prelepom Anelom, koja ga je, međutim, uporno odbijala. Ni te kobne noći nije želela da izađe ispred kuće kada je Isad pokucao na vrata i dozivao. Iziritiran, ubica je bahato, kakvu su mu osobinu uglavnom svi pripisivali, upao u sobu gdje je Anela, ne sluteći ništa, mirno sedela sa sinovima i majkom.

"Bez razmišljanja ili bilo kakve opomene on je izvadio revolver i hladno joj pucao u glavu. Onda se okrenuo i nestao u noći. Sve se odigralo tako brzo da nismo stigli nikoga da zovemo u pomoć, iako je prva kuća rodbine udaljena svega dvadesetak metara", ispričala je tada majka nesrećne devojke.

Jedan jedini metak bio je koban. Anela je neko vreme davala znake života i transportovana je do Berana. Metak je pogodio u čelo i izašao na potiljak.

Davala je neke znake života, ali već u Beranama bilo je jasno da joj nema pomoći. Ipak je hitno upućena za Podgoricu, ali je premunula u putu.

Ubici je u tom haosu koji je nastao, i dok su ga svi tražili po Bihoru, uspelo da se vrati prema gradu, do desetak kilometara udaljenog sela Police, i da se noć-dve krije kod jednog svog prijatelja, u čijem bunaru je pronađen kolt iz koga je pucano.

Prijatelj mu je omogućio da dođe čak i do mobilnog telefona sa kojeg je uputio preteće pozive rođacima nesrećne devojke.

Odatle se nekako neopaženo domogao planine Cmiljevice, u blizini granice sa Kosovom, gde inače Poličani imaju svoje katune. Policija je uzalud stezala obruč u tom pojasu. Isad je, po svemu sudeći, makar se tako verovalo, prešao ilegalno na Kosovo, o čemu je obavešten UNMIK.

Tu mu se izgubio svaki trag, i do danas nema nikavih naznaka gde je dalje mogao da ode.

Anelini rođaci sa nevericom su izražavali nadau da ubica možda i nije otišao daleko, i da tih dana nije uspo da stigne do zapadnoevropskih zemalja, gde je nekada boravio. Tamo su odmah svuda istaknuti njegova fotografija i potjernica. Čim je majka nesrećne devojke otišla i sama nazad za Nemačku, policija je odmah zadržala u dužem razgovoru i uzeli su sve podatke o ubici, tako da je bilo teško poverovati da je mogao preći bilo kakav zvanični granični prelaz.

Gde se 17 godina krije Isad Muhović?

Da li je ostao na Kosovu, da li je prešao u Srbiju, Albaniju, Makedoniju ili stigao do zapadnoevropskih zemalja? Da li je imao hrabrosti da se vrati u Crnu Goru, pitanja su na koja ni danas nema odgovora. Sumnja da bi Isad mogao da se, možda, krije u zapadnoj Evropi podgrejana je činjenicom da je nekada živio u Švajcarskoj, gde je, navodno, imao i porodicu.

Tada je i visokotiražni list Blik, koji se štampa u Cirihu, plasirao potresnu priču o stravičnom Anelinom ubistvu i potrazi za Isadom. Iz tih novina potvrđeno je da se za njim traga i u toj zemlji zbog sumnjivih poslova. Naime, kako je tada pisao švajcarski list, Isad je uspeo da u Švajcarskoj izdejstvuje socijalnu naknadu, i novac je primao i u vreme dok je boravio u Crnoj Gori, pre, i u vreme kada je počinio ubistvo. Anelinom smrću praktično se ugasio dom njenog oca, Hamdije Hodžića, koji je sticajem okolnosti izgubio život početkom te godine u saobraćajnoj nesreći u Minhenu. Upravo je tada kolo sudbine počelo da se okreće nizbrdo.

Anela, Hamdina miljenica i jedinica, vratila se sa majkom u selo Trpezi kod Berana, kako bi završila ostavinski potupak. Iza oca je ostalo dosta imovine. Sa sobom je u Crnu Goru povela i sinove, ne sluteći šta je tamo čeka i kako će tragično izgubiti život pred očima dece. Komunikativna i uvek nasmejana, na zapadu vaspitavana, Anela je lako sklapala poznanstva u petnjičkom kraju.

Tako je bilo i sa Isadom Muhovićem koji je očigledno želeo više od poznanstva sa njom. Anela nije to htela i uporno ga je odbijala, sve do te tragične noći, kada je Isad pomračenog uma banuo na vrata njihove porodične kuće u Trpezima.

Dečaci su sedeli za stolom sa majkom i babom, i ništa ne sluteći gledali mirno televiziju posle večere. Bilo je oko 21 sat. Prohladna jesenja oktobarska noć. Anela nije želela da izađe iz kuće kada ju je Isad pozvao. Ono što je usledilo niko nije očekivao. Isad je hladnokrvno izvadio pištolj i mladoj ženi, pred očima njene dece i majke, ispalio hitac u glavu, a zatim sumanuto pobegao u mrak.

Mrak i danas prekriva ovaj slučaj.

Taj nesrećni dan miholjskog leta i svetog meseca Ramazana Hodžići, umesto po lepoti, pamte po odlasku na večni počinak njihove miljenice Anele.

Za njen večni mir, molitvu je na groblju upućivalo šest imama iz Berana i petnjičkih sela.

(Telegraf.rs)