Čula sam vriske muža i ćerke, kuća se zaljuljala i srušila, mi smo propali: Lejla o paklu u poplavama u BiH

Lejla Zalihić, meštanka Buturović Polja, jedna je od onih koji su preživeli tragediju koja je zadesila BiH. Međutim, njena priča o borbi za život ledi krv u žilama.

"Ne znam koliko je sati bilo, možda pola 12. Muž, trinaestogodišnja ćerka i ja smo zaspali, a svekrva je bila na drugom spratu. Komšija nas je nazvao i rekao da pobegnemo jer će nam kuća poplaviti. Izašli smo na prozor i videli da voda nadolazi. Popeli smo se na drugi sprat, a voda je sve više nadolazila. Uzela sam neke osnovne stvari, poput ličnih dokumenata i slično", započinje svoju priču Zalihić za "Avaz".

Preporučujemo

Kuća se ljuljala

Oni su s drugog sprata gledali kroz prozor i videli da voda odnosi auto, a kuća je počela da se ljulja kako je voda nadolazila.

"Popeli smo se na treći sprat i zvali GSS, Hitnu pomoć, policiju, međutim, taj neki most preko kojeg se dolazi nije bio prohodan i nisu mogli da dođu", kazala je Zalihić.

Kaže da su se na trećem spratu zadržali nekih sat vremena kad su osetili da udara na donji sprat. Bili su svesni šta će se desiti, ali nisu znali da li će uspeti da se izvuku.

"Osetili smo kad se kuća jako zaljuljala jednom, pa drugi put i treći put se srušila, a i mi smo propali zajedno s njom. Sećam se da sam čula vriske svog muža, svekrve i ćerke i više se ničega ne sećam", kroz uzdah priča Zalihić.

Neke stvari, dodaje, saznala je tek sad. Naprimer, telefon joj je sve vreme bio u ruci.

"Stvarno ne znam zašto mi je bio u ruci i zašto sam ga toliko čvrsto držala da mi i tokom plutanja nije ispao iz ruke", objašnjava Zalihić.

Bila je svesna, kaže, da joj nema porodice. Nije znala kuda plovi, sva je bila izudarana.

"Moja ćerka je primetila svetlo u mojoj ruci i počela da me doziva. Nisam mogla da dođem do nje od drva, stvari, kućnih aparata. Gurala sam ih, ronila ispod, prelazila iznad njih, raščišćavala kako bih došla do nje. Kad sam je našla vukla sam je za sobom, preteško je bilo, čizme su bile natopljene, odeća, ali smo uspele da dođemo na obalu gde smo sedele sat i po možda. Pokušavale smo skontati gde da idemo, nismo znale u kojem pravcu krenuti", priča Zalihić.

Tada su ugledale nekog mlađeg čoveka na vodi koji je plutao na nekom splavu. Doviknula mu je da uzme jedno tanje drvo i da se odguruje na obalu i on je uspeo doći do njih.

"Nas troje smo onda kroz šumu izašli pokušavajući doći do prve kuće koja nije poplavljena kako bi se presvukli i došli sebi jer smo bili mokri, blatnjavi, izudarani, bez obuće. Ne sećam se svih detalja, još sam ošamućena, znam da smo stigli do jedne kuće gde je došla i policija i civilna zaštita pa su nas odveli u hitnu", kazala je Zalihić.

Nije znala ništa za muža, kasnije su joj javili da je živ. Njenu svekrvu, međutim, još uvek nisu našli.

Kaže da vidi na ćerki kad priča da je istraumirana i nada se da na nju neće ostaviti ovo sve velike posledice jer je u jako osetljivim godinama, a ovo što je doživela je zaista bilo strašno iskustvo.

"Suprug je sa bratom otišao u Buturović Polje u potragu za nestalim ljudima, prvenstveno svojom majkom", kazala je Zalihić.

(Telegraf.rs/Avaz)