Dan kada su leševi padali sa neba: U Vrbovcu ni danas ne mogu da zaborave horor kom su tada svedočili

Avionske nesreće su prilično retke u današnje vreme. Putovanje nebom nikada nije bilo sigurnije. Upravo zbog toga, kada se neka nesreća dogodi, ona danima dominira medijima.

Međutim, velike avionske nesreće u prošlosti su se događale mnogo češće. Hrvatska, tada deo Jugoslavije, bila je svedok nekoliko strašnih nesreća u kojima su stotine ljudi izgubile živote.

Preporučujemo

Jedan od najpoznatijih hrvatskih pesnika, Josip Pupačić, izgubio je život u strašnoj avionskoj nesreći koja se dogodila 23. maja 1971. godine nešto pre 20 sati.

Putnički avion Tupoljev TU 134a, koji je leteo iz Londona prema Omišlju, upao je u oluju kod Rijeke. Do piste je stigao velikom brzinom, a pri sletanju je udario krilom o pistu i zapalio se. Od 76 putnika preživela je samo jedna osoba. Među poginulima su bili Josip Pupačić, njegova supruga i ćerka. Većina poginulih je zapravo stradala od trovanja ugljen-dioksidom, a ne od udaraca.

Nije to bila jedina nesreća. U vreme slabije razvijene tehnologije i komunikacije, nesreće su se događale relativno često.

Međutim, malo koja nesreća, ne samo u hrvatskim, nego i u svetskim razmerama, može se uporediti sa sudarom dva aviona u kojem je poginulo 176 osoba. Tog 10. septembra 1976. godine u 11.14 sati iznad Vrbovca, na visini od oko 10.000 metara, sudarili su se avioni Douglas DC-9 kompanije Inex-Adria Aviopromet i Hawker Siddeley Trident 3B British Airwaysa. Poginulo je ukupno 176 osoba - 162 putnika i 14 članova posade iz oba aviona.

Osuđen 28-godišnjak

Avion British Airwaysa na letu 476 poleteo je sa londonskog aerodroma Hitrou i bio je na putu prema aerodromu Ataturk u Istanbulu. U njemu je bilo 54 putnika i devet članova posade. Avion Inex-Adria Avioprometa na letu 550 bio je na putu iz Splita prema aerodromu Keln-Bon u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj. U tom avionu se nalazilo 108 putnika i pet članova posade. Avionima su upravljali iskusni piloti, koji su imali više od 10.000 sati letenja.

Krivac za nesreću bila je kontrola vazdušnog saobraćaja u Zagrebu. Jugoslavija je u to vreme bila među nesvrstanim zemljama, više-manje u dobrim odnosima i sa Istokom i sa Zapadom. Jedna od posledica toga, ali i činjenice da se Jugoslavija nalazi na strateškom mestu, bio je gust saobraćaj na nebu. Međutim, tehnologija kojom su se koristili radnici kontrole letenja bila je zastarela i nedovoljno dobra. Pored toga, tih godina je hronično nedostajalo stručnog osoblja koje bi moglo da obavlja ovaj složen posao.

Na kraju je došlo do toga da su iz vazdušne kontrole kasno obavestili jedan od aviona da se ne penje. Da je informacija kontrole letenja stigla do aviona nekoliko sekundi ranije, nesreća bi verovatno bila izbegnuta.

Dvadesetosmogodišnji kontrolor letenja Gradimir Tasić proglašen je krivim i osuđen na sedam godina zatvora. Međutim, kazna mu je ubrzo smanjena zbog pobune njegovih kolega. Naime, on je tri dana zaredom radio 12-časovnu smenu jer je, kao što smo ranije spomenuli, nedostajalo zaposlenih, piše Index.

Leševi padali s neba

Stanovnici Vrbovca ni danas ne mogu da zaborave scene koje su se tog septembarskog dana odvijale na nebu iznad njihovih glava. Sudeći po njihovim kasnijim svedočenjima, prvo se čula jaka eksplozija, nešto poput grmljavine. Onda su ugledali dva aviona kako padaju. Jedan je padao ravno, dok je drugi kružio. U krugu od nekoliko kilometara padali su delovi aviona, torbe, boce i slične stvari. Međutim, mnogo jezivija su bila tela koja su padala s neba. Neka su bila raspolovljena, dok su neka pala u svojim sedištima, i dalje vezana pojasom.

Među poginulima najbrojniji su bili Nemci, tačnije stanovnici Zapadne Nemačke koji su se vraćali s letovanja. Zbog toga je ova nesreća bila velika vest i u svetskim medijima.

Porodice poginulih posećivale su mesto pada aviona dugo nakon nesreće, a na jednom mestu se nalazio i mali krst koji je simbolizovao sećanje na nju. Od te nesreće je prošlo mnogo godina, a Vrbovec sve ređe posećuju porodice pokojnika, te ona polako pada u zaborav.

(Telegraf.rs)