Odavde su Srbi proterani u Oluji, a sad je tamo pustoš: "Ovde se živi samo jedan dan, a umire svake godine"

Kada se rodbina, prijatelji, gosti, znani i neznani koji se u Bosanskoj Bojni i Gradini, srpskim selima u kladuškoj opštini, raziđu poslije Preobraženja Gospodnjeg koje se slavi 19. avgusta, Nedeljko Marić se vraća svojoj svakodnevici. On pripada malobrojnim Srbima koji su se prvih poratnih godina odlučili na povratak. Nekoliko godina sa porodicom je živeo u Prijedoru. U tom gradu i sada su mnogi njegovi zemljaci. Nedeljko je izabrao put povratka u rodno selo. Žali što nema komšija, a retko ko dolazi, pišu Nezavisne u svojoj fantastičnoj reportaži.

Prenosimo je u celosti:

Preporučujemo

"Najveći povratak je na groblje, na večni počinak, pored predaka. Stižu u kovčezima pokojnici iz Novog Sada, Temerina, Futoga, Veternika, Rume, Beograda, Prijedora, Banjaluke, Bijeljine", kaže on.

Blizu Marićeve kuće je granica sa Hrvatskom, ali prelaz nije u funkciji. Groblje i Nedeljkova kuća su poslednja stanica.

"Svakog dana odlazim na bojansko groblje, nekoliko stotina metara od kuće. Ono mi je stalno na pogledu. Tu je sahranjena moja majka Stoja. Njoj pričam, uveren da će me, negde gore, čuti i razumeti. Posedim često pored njenog groba i spomenika, ispušim koju cigaretu, popijem ako šta imam. Slušam tišinu i gledam u daljinu. Odavde je najlepši pogled, najdalje se vidi: Petrova Gora, Plješevica, pola Krajine, Kordun i Banija", priča Nedeljko Marić.

Iznosi i utiske sa zbora kod crkve u Gradini, gde se sreo sa mnogim Bojančanima koji žive daleko od zavičaja.

Bivši stanovnici srpskih sela Cazinske Krajine, Gradine, Bosanske Bojne, Bukovlja, Glinice, Zborišta u velikokladuškoj opštini okupljaju se svake godine na Preobraženje Gospodnje.

Dolaze iz mnogih krajeva, iz Srbije, Republike Srpske, Evrope i sveta. Ovu tradiciju su sačuvali i ako su zavičaj i kuće u ratu izgubili. Proterani su, ali se rodnog kraja nisu odrekli. Statistika kojom se mnogi Bojančani bave neumoljiva je i poražavajuća.

Po popisu iz 1961. godine, u Bosanskoj Bojni, najvećem selu na granici sa Kordunom i Banijom, evidentirana su 904 stanovnika, od kojih 902 srpske nacionalnosti, a po jedno hrvatske i mađarske.

Kako je vreme prolazilo, broj stanovnika se drastično smanjivao. Tako je na svakih 10 godina bilo u proseku manje za 150 osoba. Prema poslednjem popisu iz 2013. godine, u Bojni je bilo 45 Srba. Sada ih, kaže Nedeljko Marić, nema više od 30.

U Gradini je od 576 Srba popisanih 1971. godine preostalo njih 27. U drugim selima situacija je još lošija.

Na primer, u Glinici od 1.230 Srba, po popisu iz 1971. godine, sada niko ne živi. U Stabandži je bilo 500 Srba, a sada je tu samo jedna osoba. Srba je nestalo i u drugim, većinski bošnjačkim naseljima, a ukupan broj sveden je u simbolične okvire.

Sveštenik Aleksandar Bjeličić kaže da je Preobraženje Gospodnje hramovna slava i najveće saborovanje. Jedan dan u godini u Gradini i Bojni je kao nekada - puna crkva, crkveno dvorište i selo. Oduvek se na taj dan ovde održavao narodni zbor. Služena je liturgija. Kod ove svetinje, podignute pre 1858. godine, koja je potom četiri puta rušena i obnavljana, narod se okuplja, veseli, razgovara, druži...

"Ovaj dan je poseban, zato što ljudi koji su ovde rođeni dolaze i dovode potomke da posete hram i selo. Posećuju groblja, kućišta, opustela imanja. Crkva u Gradini koja visinom dominira celim krajem, a crkveno zvono se razleže sve do Banije i Korduna, do Petrove gore, na Preobraženje Gospodnje postaje centar sabranja", ispričao je mladi sveštenik Bjeličić.

On ovde dolazi po potrebi, u posebnim prilikama, jer Gradina i Bosanska Bojna kao ni Velika Kladuša, gde postoji stara pravoslavna crkva, nemaju stalnog paroha. U Bosanskoj Bojni i Gradini, i susednim selima koja su oduvek činila zajednički centar srpskih krajeva na krajnjem zapadu BiH, koji su pripali federalnom entitetu, sreli su se mnogi, terani zovom zavičaja.

Godinama i decenijama nisu se videli. Životni putevi su ih odveli na različite, udaljene strane sveta. Rade Vajagić, porijeklom iz Gradine, i njegova supruga Živka iz Bosanske Bojne, sada nastanjeni u Garevcima kod Prijedora, došli su da unuku Radetu pokažu svoje selo. Otišli su odavde u izbegličkoj koloni 1995. godine.

"Doveo sam unuka, da mu pokažem crkvu u kojoj sam se Bogu molio, selo gde sam rođen i odrastao, školu u kojoj sam slova naučio. Nažalost, škola je prazna, nema đaka, a od stare škole koja nam je služila za zabavu jer je selo bilo puno omladine, ostale su samo dve betonske stepenice. Kuća je srušena, njive se u šumu pretvorile, puteve voda odnijela. Spomenik ustanicima u Drugom svetskom ratu je oštećen, a sa njega skinuta srpska imena i obeležja antifašizma", požalio nam se Rade Vajagić.

Ispred škole, na ulazna vrata zaseli su Milka Vajagić, Branka Gugleta, potom petogodišnja devojčica istog imena, takođe Branka Gugleta, Veljko Gugleta i Mile Grmuša. Guglete žive u Temerinu, Milka Vajagić u Prijedoru, a Grmuša sa porodicom u Futogu.

Povremeno dolazi na groblje gde su sahranjeni njegovi roditelji. Mnogi spomenici su oskrnavljeni, ali se Srbi ne žale na odnose sa Bošnjacima, koji su ovde sve brojniji, nego ih hvale, kao dobre komšije, spremne da priskoče u pomoć. Branka i Veljko Gugleta pričaju da su u Bojnu išli u školu.

"Davno je bilo. I lepo nam je bilo. Živimo u Temerinu, a na Preobraženje dolazimo svake godine. Sada smo doveli unuku Branku, da njoj pokažemo gde smo rođeni i odrasli, sa kojeg bunara smo vodu pili i gde smo se igrali", ispričali su nam Branka i Veljko Gugleta.

Dragan Marić, selo Gornja Gradina, nekada broj 137. To je bila njegova adresa. Pamti je i priča...

"Živim u Prijedoru. Ovde sam rođen. Otišao sam u šesnaestoj i poneo uspomene koje ne mogu, niti želim zaboraviti. Došli su svi moji, supruga Mirjana, sin Đorđe i ćerka Anđela. Deca treba da znaju ko su i gde su njihovi porodični koreni. To je najvažnije", smatra Marić. Posle ove izjave pod šatorom je naručio pesmu "Nema raja bez rodnoga kraja".

Sveštenik Aleksandar Bjeličić kaže da crkva u Gradini pripada glinsko-kladuškoj parohiji. Imala je svog sveštenika do poslednjeg rata. To je bio Jovo Zeljković. Nakon rata, zbog nedovoljnog broja srpskog stanovništva, ovom, kao i krupskom parohijom administrira sveštenik iz Blatne kod Novog Grada, u Republici Srpskoj.

"Godine 2002. u Bosanskoj Bojni postojalo je 70 pravoslavnih domaćinstava, a sada ih ima dvadeset. Svake godine stanje je sve lošije. Ovde se uglavnom priča ko je umro, odselio ili prodao imanje", kaže sveštenik Bjeličić.

"Nekada je postojalo samo jedno selo koje se zvalo Bojna. Međutim, Karlovačkim mirom 1699. godine određivanjem granice između Otomanske imperije - Turske i Austrougarskog carstva, Bojna je podeljena na dva sela od kojih je ime Bojna zadržao deo sela koji je pripao Austriji. Veći deo Bojne, koji je pripao Turskoj, dobio je prefiks Bosanska. U pisanim dokumentima naziv Bojna se prvi put pominje 1388. godine kao imanje grofa Blagajskog", zapisao je Đuro Beronja, porijeklom iz Bosanske Bojne, general JNA i bivši visoki oficir Vojske Srpske. Odavde potiču čuveni rodoljubi, 17 braće Vajagića, koji su došli iz Amerike i na Solunskom frontu borili se za oslobođenje Srbije.

(Telegraf.rs)