Spomenka se otac odrekao, pa se ogrešio dok je živ: Izvlačio ranjene drugove, dok i sam nije poginuo

Spomenko Gostić, rođen 14. avgusta 1978. godine, poginuo je od granate 20. marta 1993. godine dok je bio u blizini svog sela Jovići na planini Ozren, kao pripadnik Vojske Republike Srpske. Tog dana, osim njega, život su izgubila još petorica srpskih vojnika.

Sahranjen je na mesnom groblju Gornji Ulišnjak, gde su već počivali njegova majka i baka. Danas su i ovo groblje i Spomenkovo selo Jovići deo Federacije Bosne i Hercegovine.

Preporučujemo

Nakon što je u ratu ostao bez porodice, Spomenko se priključio vojsci kao kurir, a kasnije je prešao na razvoz hrane vojnicima.

Printskrin: TVNS

Nekoliko meseci pre pogibije, dok je razvozio hranu konjskom zapregom, naišao je na minu. Konji su poginuli, a Spomenko je lakše ranjen. Kasnije je prešao kod artiljeraca gde je i izgubio život.

Posle više od dve decenije od njegove smrti, Spomenko je dobio spomen-bistu u Doboju, koja je 20. marta 2014. godine postavljena u porti Hrama Rođenja Presvete Bogorodice.

Iako je u ratu dobio nadimak Mali Obilić, ne zbog svoje mladosti, već zbog toga što je iz prve linije fronta iznosio mrtve i ranjene drugove kroz kišu granata i metaka, Spomenko je odbačio sve ponude da napusti rat i živi u miru. Njegovo mesto je bilo uz njegove saborce.

Marta 1993. godine, dok je žurio kući da iz peći izvuče hleb za svoje drugove vojnike, poginuo je na Ozrenu od granate ispaljene sa muslimanske strane zajedno sa još pet srpskih vojnika.

U ratu je izgubio sve: porodicu, dom, detinjstvo i život.

Njegovi saborci pamte ga kao izuzetno hrabrog i odanog vojnika, dok je odbio ponudu jedne srpske porodice iz Francuske da ga usvoji i odvede u mirniji život.

Prema nekim informacijama, Spomenko je imao oca koji ga je napustio dok je bio mali, a onda je njegov otac nastavio da prima penziju kao roditelj poginulog sina.

Spomenko je u jednom intervjuu rekao:

- Imamo mnoge teške trenutke, ali se sve prebrodi. Bio sam ranjen dok sam prevozio hranu, iako sam bio pogođen, sve sam izdržao.

Izdržao je pucnjavu i sve ostalo što rat nosi. Rekao je: „Moj zadatak je da prevozimo ranjenike, municiju i hranu. Iako sam postao kurir zbog nedostatka ljudi, nadam se da će mi se kočije jednog dana vratiti“.

Ovaj mladić je pokazao izuzetnu hrabrost i odlučnost, uprkos ratnim strašnim uslovima. Pitao se za ljude koji nisu učestvovali u ratu, nazivajući ih izdajnicima svog naroda. Po završetku rata, Spomenko je želeo da nastavi rad sa svojim kočijama i da pomaže drugima.

(Telegraf.rs)