Gradačac pamti svoje žrtve, a na godišnjicu zločina Nizamina tetka šalje najvažniju poruku svetu

Zijada Pamuković iz Gradačca doživela je traumu od koje možda nikada neće potpuno da se oporavi... Nermin Sulejmanović je 11. avgusta 2023. godine provalio u njenu kuću i iz nje izvukao svoju suprugu, a Zijadinu rođaku Nizamu Hećimović, koju je na kraju ubio naočigled njihovog malog deteta, prenoseći sve uživo na društvenim mrežama.

Tragedija koja je do srži potresla ceo Balkan danima je bila glavna vest u svim regionalnim, ali i svetskim medijima. Godinu dana od zločina kakav naš region ne pamti, a u kojem su pored Nizame život izgubile još dve osobe, a tri su ranjene, ekipa Telegrafa došla je u Gradačac, kako bi razgovarala sa Nizaminim najmilijima. Bilo je mučno prisetiti se svih detalja...ali i donekle utešno saznati da Gradačac svoje žrtve ne zaboravlja i da Nizamini najbliži čine sve što je u njihovoj moći da se ovakva tragedija više nikome ne dogodi.

Preporučujemo

Zijada se u razgovoru prisetila šta je prethodilo zločinu, podsetila da je Nizama prethodno Nermina prijavila za nasilje, a potom se od njega krila dok je nastavljao da joj upućuje pretnje, koje je na kraju i ostvario...

Nermin je Nizamu, tog kobnog 11. avgusta, iz kuće naše sagovornice nasilno odveo i naposletku ubio u zabačenoj vikendici u selu Sibovac. Potom je u gradu nastavio svoj krvavi pir - ubio je oca i sina, Đengiza i Denisa Ondera, teško ranio Harisu Onder, povredio policajca i na kraju sebi oduzeo život.

"Rekli su da je kod mene bezbedno..."

Dok razgovaramo sa Nizaminom tetkom, uviđamo da su rane na njenoj duši i dalje sveže, ali vidimo i Zijadinu odlučnost da se bori za to da uslovi za žene koje doživljavaju nasilje budu bolji, a pomoć adekvatnija i efikasnija.

- Mora odmah da se reaguje kada žena prijavi nasilje. Ne možeš da ostaviš jednu ženu da tek tako čeka. Za moju Nizamu, nažalost, ništa nije bilo odrađeno kako je trebalo, od samog početka. Naše prvo rešenje je bilo da ode u sigurnu kuću jer niko od nas nije znao šta da radimo i kako da postupimo u toj situaciji. Zvali smo sigurnu kuću u Gradačcu, ali nisu hteli da je prime bez dokumentacije, a ona u Gradačac zbog Nermina nije smele da ode. Zbog toga smo tražile druge opcije - ispričala je Zijada za Telegraf.rs.

Policiju su, kako je rekla, alarmirali u subotu, ali su za bilo kakvu reakciju morali da čekaju ponedeljak, kada je nasilje prijavljeno. Međutim, kada je u pitanju hitna mera zabrane prilaska i komunikacije koja se određuje u slučajevima porodičnog nasilja kako se ono ne bi dogodilo i kako ne bi došlo do još goreg ishoda, Sulejmanović je nije dobio.

- U ponedeljak je prijavila, a već u utorak je dobila odbijenicu. Rečeno joj je da mu neće biti određena zabrana prilaska. Ništa nije urađeno. Rekli su mi da ona može da boravi u mojoj kući, da je tu bezbedno i da je policijska stanica blizu, za slučaj da se nešto desi. On ju je odveo iz moje kuće, a policija nije došla na vreme. Da su stigli ranije, Nizama bi sad možda bila živa - dodala je.

Ona je istakla da je tog dana sve trajalo oko 20 minuta. Sulejmanović je dugo, rekla je, tražio način da uđe u njenu kuću.

- Dugo se motao po dvorištu. Pucao je u ulazna vrata, ali nije uspeo da ih otvori, pa je obišao oko kuće, gde je morao da razbije staklo na balkonskim vratima. Ni njega nije lako razbio jer je u pitanju vakumirano staklo. Sav se isekao. Kad je ušao, uperio je pištolj u mene i pretio mi je. Nije mogao da uđe u spavaću sobu u kojoj je Nizama bila zaključana, izašao je na druga vrata, išao okolo... Prošlo je dosta vremena dok ju je ubeđivao da izađe iz sobe, a ona nije htela, dok ju je naposletku ubedio... Sve je zaista trajalo jako dugo, nije to bilo gotovo za dva minuta - prisetila se Zijada.

U pokušajima da dođe do Nizame, Sulejmanović je ranio Zijadinog sina. Kako kaže, Hitna pomoć je došla, pružila medicinsku pomoć njenom sinu i otišla, a policija je došla tek posle 20 minuta, uprkos tome što se stanica nalazi u blizini.

"Najviše je brinula za dete"

- Nizama se najviše bojala da će da joj povredi dete. Bila je brižna majka, strahovala je kao što bi strahovala i svaka druga majka. On je u tim trenucima znao koliko ona brine za dete i svaki put kad ju je zvao pretio je da će da naudi detetu. Više se bojala za dete nego za sebe. Bilo joj je bitno samo da ga zaštiti. O detetu ne bih mnogo govorila, ali mogu da kažem da je dobro i da je to ono što je najbitnije - istakla je.

Porodica je, rekla je, poslednjih godinu dana jako teško podnela.

- Samo mi znamo kako se nosimo sa tim. Verujte da nije lako. Sve je i dalje sveže. Ova nedelja uoči godišnjice mi jako teško pada. Svaki dan plačem jer mi se misli vraćaju na ono što se dogodilo. Sin mi je dobro, hvala Bogu, nema fizičkih posledica, ali psihički smo oboje loše i zbog toga idemo kod psihologa. Nimalo lako nije ni Harisi, koja je ostala bez muža i sina. Samo ta žena zna kako preživljava sve ovo i svi treba da se stave u njenu poziciju i pokušaju da zamisle kako je njoj i kroz šta prolazi. Takođe, mislim da i dalje ima zdravstvene probleme koje su posledica toga što je bila ranjena - dodala je Zijada.

"Niko nije zadovoljan ishodom"

Kako je Sulejmanović, kada ga je opkolila policija, počinio samoubistvo, nije moguće pokrenuti sudski postupak. Na pitanje da li je porodica od institucija nakon ubistva dobila bilo kakav dokument, Zijada  odgovara da nije. Ne komentariše mnogo ni sudiju koja Sulejmanoviću nije odredila zabranu prilaska i kaže da je jedino što znala u tom trenutku da je "sudija pogrešila neka imena".

- Verovatno o tome treba drugi da odlučuju. Meni je samo čudno da, ako ceo Gradačac zna ko je Nermin, oni u sudu ne znaju. Valjda bi svi trebalo da znaju ko je on i trebalo bi da malo bolje prate ta imena, da vode više računa. Niko nije zadovoljan ishodom - kaže naša sagovornica.

"Moramo da sprečimo da se ovo ponovi"

Zijada danas radi na tome da se nijednoj ženi ne dogodi ono što se dogodilo Nizami. Učestvuje u edukacijama o porodičnom nasilju, naročito po manjim mestima, u kojima učestvuju i pripadnici policije, stručnjaci koji se bave mentalnim zdravljem i Centar za socijalni rad.

- Oni drže predavanja u slučaju da nekoj ženi zatreba pomoć, kako bi znale kome i kako treba da se obrate. Naša neformalna grupa žena je insistirala na tome da se održavaju te edukacije i to je pokrenuto na našu inicijativu. To je ono što smo uspele da uradimo za ovih godinu dana. Videćemo koji su dalji planovi. Jedan od planova je svakako sigurna kuća i volele bismo da se otvore besplatna savetovališta koja će da pomažu osobama koje su žrtve nasilja u porodici - objašnjava naša sagovornica.

Ostaje da verujemo da će ovakve akcije, ali i institucije učiniti sve da niko više ne doživi Nizaminu sudbinu. Ono što je sigurno jeste da Gradačac Nizamu nije zaboravio. Uoči tužne godišnjice, svako na ulici sa kim smo razgovarali nam je sa setom u očima pričao o najtužnijem danu, koji će ove godine biti propisno obeležen u Gradačcu.

- U tom danu sećaćemo se žrtava. Ujutru ćemo otići na groblje, na grobove Nizame, Denisa i Đengiza Ondera, a potom ćemo razgovarati o porodičnom nasilju i skup završiti mirnom šetnjom protiv svih oblika nasilja. Glavna poruka obeležavanja godišnjice zločina jeste da nijednoj ženi više nikada ne sme tako nešto da se desi. To moramo da sprečimo. Svi treba da se probude, da nešto pokušaju da promene, da nijedna žena ne doživi nasilje koje je doživela Nizama i sve druge žene. Promene moraju da budu sistemske da bismo se svi osećali sigurno, da bi se žene osećale sigurno - zaključuje Zijada.

(Telegraf.rs)