Hrvati napravili ustaški pir u Imotskom, a onda su im njihovi održali lekciju iz istorije

U utorak su na trgu u Imotskom, uoči koncerta Marka Perkovića Tompsona, Mate Bulića i Dražena Zečića, hiljade prisutnih pevale ustašku pesmu "Evo zore, evo dana". Uz to, okupljeni su nosili HOS-ove majice, a uz njih su bile prisutne baklje i zastave s prvim belim poljem. Takođe, spomenik pesniku Tinu Ujeviću bio je prekriven zastavom HOS-a i na glavu mu je stavljen šešir.

Kako javlja Večernji list, u utorak su, pred više od 20.000 ljudi, nastupili Marko Perković Tompson, Dražen Zečić i Mate Bulić na koncertu "Imotski ne zaboravi" održanom na stadionu Gospin dolac u Imotskom. Premda je početak bio najavljen za 20 sati, koncert je počeo u 21 sat jer su putevi na prilazima Imotskom bili puni automobila iz svih krajeva Hrvatske. Mnoge si došli kako bi uživo čuli Tompsona, koji je prethodni nastup imao pre dve godine.

Preporučujemo

Slobodna Dalmacija, pak, u mnogo opširnijem izveštaju dodaje da je okupljanje pre koncerta obeležio težak skandal. Naime, kako navodi taj portal, događaj u Imotskom se pretvorilo u, kako se navodi, "ustaški dernek", s tim što je ovog puta sve bilo mračnije i zlokobnije. Navodi se da to nije bio incident dvoje-troje pijanih mladića. Naime, ustašku "himnu" u slavu ustaških koljača Jure Francetića i Rafaela Bobana "Evo zore, evo dana" je pevao ceo trg, na kom je bilo nekoliko hiljada ljudi, mahom mladića i devojaka u dvadesetim godinama. Bilo je tu dignutih ruku u znak nacističkog pozdrava, ali onda je te snimke neko prijavio na TikToku i izbrisani su. Ali, poneki je i ostao.

Slobodna Dalmacija je na kraju objavila i "malu školicu istorije", kako bi toj mladosti objasnila šta i o čemu peva:

Ko je bio Jure Francetić?

Evo ukratko:

Francetić, Jure, (Prozor kraj Otočca, 3. VII. 1912 — Močila kraj Slunja, 27. XII. 1942). Tokom 1941. imenovan je poverenikom za istočnu Hrvatsku (BiH) te u Sarajevu uspostavlja i osigurava vlast NDH. U drugoj polovini 1941. unapređen je u čin ustaškog kapetana pa majora, na početku 1942. u čin ustaškog potpukovnika i u leto 1942. ustaškog pukovnika.

I sami Nemci imali su zamerke na njegov rad, tvrdili su da su njegove jedinice prebrutalne, takve bestijalnosti je teško i opisati.

U tom razdoblju ustaške snage i Crna legija izvršili su nekoliko gnusnih zločina. Njima je naredio ubijanja i mučenja, a što su sve radili deci i partizanima, među kojima je bilo i Hrvata, teško je i opisati:

"Prvo smo kraj puta, pod širokom krošnjom ogromne kruške, naišli na dva seljaka. Ležali su na travi, u hladu, u onakvom istom hladu u kakvom se odmaraju seoski kosači. Ubijeni su u potiljak, kuršumi su izašli ispod desnog uha i otvorili ogromne rane, tako velike da je iz njih iscurio mozak, tu kraj njih, na ledinu. Tu je ubijeno još šest seljaka. Tragovi krvi, crni, masni na travi vlažnoj od rose, mučni beleg poslednjeg daha šest težačkih života. Ali tih šest seljaka sklonio je neko od onih malo preživelih."

"Pošli smo dalje putem, s obe strane živice od leskovog žbunja i paprati i, najednom, nasred puta, ne sećam se tačno broja, deset, dvanaest leševa. Čini mi se, svega dva sredovečna čoveka. Ostalo žene, devojke, dečaci, deca. Na tri, četiri koraka od ove gomile krvi i mesa - kolevka prazna, bez pelena, bez deteta, sa slamom uvoštanom od dečje mokraće. Ova slama u kolevci je delovala tako da se činilo kao da je još topla od dečjeg tela. Dete je ležalo u gomili leševa. Ali glava je bila zdrobljena, bez poklopca, bez kapi krvi u šupljoj lobanji. Mozak - da li tog deteta? - upravo malo guste bele kaše ležalo je pored glave, s komadima mesa. Čime je ubijeno ovo dete. Možda kuršumom, možda kundakom, možda kamenom, a možda je klincima potkovanoj ustaškoj čizmi bila dovoljno meka glava dojenčeta? Dete je ležalo na levoj strani, ali lica okrenuta nebu, ručica skupljenih uza se, grudni koš bio je zdrobljen i ispod prljave košuljice, vrlo malo krvave, virio je naduven trbuščić. Sitno srdito dečje lice bez lobanje. Dete je bilo žensko i jednog dana, možda jednog ovakvog lepog dana, i mnogih ovakvih dana bogatih suncem i zelenilom, s vedrim bojama na nebu, na zemlji, njivama, livadama i šumama, trebalo je da se poraduje svemu tome, životu, sreći, ljubavi, mladosti, ljudima oko sebe..."

"... I ostali leševi bili su unakaženi. Lice jednog desetogodišnjaka bilo je ranjavano po čelu i jagodicama od uboda. Neki dečak, isto tako prazne lobanje, kao kod onog deteta, ležao je zgrčen oko žbunja kraj puta, prikupljenih bosih nogu i tankih mršavih ruku. Da dečak nije bio tako unakažen, reklo bi se da je zaspao tu u hladu... (Sećanje Milovana Đilasa nakon ulaska u selo Urije krajem jula 1942. godine)

Francetić je naređivao i deportacije u Jasenovac, često je slao i Hrvate koji se nisu slagali s ustaškim režimom. Bio je moćniji od tadašnjih ministara.

Pred kraj 1942. godine Francetić je bio u avionu koji se srušio kod sela Močinje kod Slunja. Tu teritoriju su kontrolisali partizani, ali Francetića su se prvo dokopali seljaci koji su ga zatukli vilama. Partizani su pokušali da ga spasu jer im je bio potreban za razmenu, ali podlegao je ranama.

A sad malo o Rafaelu Bobanu

O njemu je pisao novinar Davor Krile, pa tekst valja ponoviti, navodi Slobodna Dalmacija:

Rođen je u Bobanovoj Dragi pokraj Gruda u Hercegovini 1907, a vrlo mali broj njegovih fanova zna da je vojnički zanat ispekao u vojsci Kraljevine Jugoslavije, služeći kao aktivni oficir dinastiji Karađorđevića.

Iz nikad razjašnjenih razloga junak te priče razilazi se sa starojugoslovenskom vojskom i potkraj leta 1932. stacionira se u ustaškom kampu Bovenjo u Italiji. Kao član najpoverljivijeg kruga saradnika Ante Pavelića – posle će postati i jedan od Poglavnikovih "rasova" – u septembru iste godine aktivno učestvuje u tzv. Velebitskom ustanku, nakon čije propasti ponovno preko Zadra beži u Italiju. Tamo ostaje sve do proglašenja NDH u aprilu 1941. godine. U Zagreb dolazi s činom ustaškog kapetana, te ubrzo postaje zamenik Jure Francetića i zamenik komandanta Crne legije, elitne ustaške jedinice

Jure i Boban, međutim, nisu baš predugo skupa ratovali kako bi se dalo zaključiti po "slavnoj" pesmi: Francetića su kod Slunja već potkraj 1942. seljaci nakon kvara aviona zatukli sekirama, nakon čega Boban samostalno gradi "ratnu slavu".

Pre toga, ustaška sabraća ozbiljno ga terete kao ključnog krivca za raspad slavne Crne legije. Ivo Rojnica, visoki ustaški zvaničnik u Dubrovniku i kasniji emigrant, kojeg je Franjo Tuđman 1991. bio imenovao počasnim konzulom u Argentini, optužio je Rafaela Bobana "neslavni krah Crne legije".

"Od cele slavom ovenčane legije uspelo se spasiti i stići u Imotski iz Bosne oko 900 ljudi. Crna legija je pre napada brojala oko 2.500 momaka. Poginulo je 1.600 momaka, propala čitava ratna oprema, srozao se moral, a nadošle i mnoge druge nedaće kao posledica neposlušnosti i neodgovornosti Rafaela Bobana."

"Prema svim vojničkim normama, za takvu katastrofu morao je biti pozvan na odgovornost. Umesto toga, Boban se s ostacima Crne legije prebacio u Podravinu da u nepoznatim krajevima popuni izgubljeno ljudstvo jer na području Bosne više niko živ nije hteo u sastav odreda pod njegovom komandom. Da paradoks bude veći, unapređen je u pukovnika, zatim generala, a na kraju postao je i vitez", svedočio je Rojnica o Bobanu.

Posmrtno postao ministar?

O tome šta je Boban radio u Podravini, kao i ranije u Bosni, svedoče razni izvori. Samo u jednoj odluci o utvrđivanju zločina okupatora i njihovih pomagača iz 1945. navodi se, na primer kako su u junu 1944. u Đurđevcu uhapšeni ratar Ignac Živko, činovnik Herbert Kukec, sajdžija Josip Berta, te gimnazijalac Zlatko Mihelić.

Ustaše Stjepan Šante i Branko Fantoni po nalogu Rafaela Bobana pritvorenike su tukli bikovačom i toljagom danju i noću, turali im igle pod nokte, naređivali im da ližu pod i so, od čega su nastupali srčani bolovi. Streljali su ih potom na đurđevačkom groblju, odluku o smrti potpisao je pukovnik Rafael Boban, a pre toga su ih opljačkali i obili sajdžijsku radnju Josipa Berte.

Nije Boban bio okrutan samo prema ustaškoj konkurenciji, imućnijim seljacima, obrtnicima ili simpatizerima partizanskog pokreta: kao Pavelićev odani ras bio je zadužen i za čuvanje Mladena Lorkovića i Ante Vokića pre njihovog smaknuća, a nakon neuspelog puča dela zvaničnika NDH protiv Pavelića.

Rafael Boban uspeo je da se s delom svojih legionara probije iz savezničkog obruča na Blajurgu, nakon čega Pavelićeva mitologija od njega prvi besmrtnog junaka. Premda je najverovatnije da se vratio u Podravinu, gde je 1946. ubijen u obračunu milicije s tzv. krstašima, sam Pavelić ga 1951. proglašava ministrom oružanih snaga u izbeglištvu zbog propagandnih efekata.

Ustaška emigracija posle će širiti glasine i da je Rafael Boban postao američki oficir; da se borio i u Korejskom ratu, ali taj se scenario na jeziku nesuđenih ustaških saveznika odavno naziva "wishful thinking". Ni vlasnik posebnog ratničkog talenta, ni ideološki čistunac ni velike pameti: Rafaelu Bobanu po svim su parametrima ruke bile krvave do lakata, a na njima ne manjka ni ustaške krvi, zaključuje se u tekstu Slobodne Dalmacije o ustaškom piru u Imotskom.

(Telegraf.rs)