Otac, majka, dva sina i snaje, svi prosvetni radnici: Ajkuna i Safet zajedno imaju 85 godina staža u prosveti

Redak je primer da su u jednoj porodici svi prosvetni radnici. Istina, nekad bili, jer su nakon 85 godina učiteljevanja otišli u penziju, kao što je primer Ajkune i Safeta Durovića, iz bjelopoljskog sela Goduša, udaljenog tridesetak kilometara od grada, piše Dan.

Njihovi naslednici, sinovi Almir i Alsid, kao i snaje Alma i Šehra, svi su prosvetni radnici. Imaju Ajkuna i Safet i šestoro unučadi. Kažu, možda će i neko od njih krenuti prosvetnim stazama. Da se očuva prosvetna tradicija porodice.

Preporučujemo

Dok govori o svom dugogodišnjem stažu učiteljice, za koji kaže da je najlepši na svetu i da počinje opet da se nečim bavi, izabrala bi da uči đake prvim slovima, Ajkuna priča da je kroz njen dnevnik izašlo na stotine učenika, kasnije uspešnih ljudi, pa i doktora nauka.

– Kakvi su to lepi dani bili nakon što sam završila Učiteljsku školu u Peći. Radila sam u školi na Crhlju i Godijevu, a onda stigla u komšiluk u Godušu. I bilo prelepo, bez ijedne mrlje u karijeri. Rado se sećam svojih đaka, ali i kolega, kao i meštana ovog našeg prelepog kraja - ističe Ajkuna.

Puno mi srce kad se zaborave i kažu mi mama

Dodaje Ajkuna da je u školi srela i svog životnog saputnika Safeta, koji je takođe bio učitelj.

– Zagledasmo se jedno u drugo i zasnovasmo porodicu. Srećnu, imamo divan porod i naš učiteljski rad bio je prelep. Uveče bi se konsultovali za časove, radili pripreme zajedno, a onda nakon časova komentarisali kako smo sve odradili. I bila sloga i ljubav. Ne samo između nas, nego smo bili složni i sa ostalim kolegama. Živelo se uvek ovde kao jedna složna porodica. Ne bih se menjala za poziv koji sam izabrala za neki drugi ili za odlazak iz našeg sela – kaže za Dan sedamdesetčetvorogodišnja Ajkuna, koja je inače rodom od Barudžija iz Bistrice.

Dodaje da je prezadovoljna kad sretne nekog od bivših učenika, među kojima, kako sa ponosom ističe, ima dosta prosvetnih radnika.

– Čitav evo život sam provela u Goduši, kuća mi nekoliko kilometara bila od škole. Često se i peške išlo, bilo pomalo otežano kad padne sneg, a on je znao u ovom našem kraju da pređe i metar visine. Prtinu pravili i stizalo do đaka. Jedva čekali da se uz furunu ugrejemo. Ali ništa nije smetalo da se na vreme stigne na časove. Jedva sam čekala da dođem u učionicu i sretnem se sa svojim đacima. A oni uzvraćali dobrotom i marljivim radom. Često su se zaboravljali pa me u školi, kako su kući navikli, zovnu majkom. I meni puno srce. Trudila sam se da im budem i majka i učiteljica, ističe Ajkuna.

Bilo je to neko drugo, lepše vreme 

Safet potvrđuje da je učiteljski posao najlepši na svetu i da je ponosan na sve što je uradio u učionici sa brojnim generacijama.

– Bilo to neko drugo, lepše vreme. Poziv učitelja se cenio, a mi sve vraćali u radu sa decom na najbolji mogući način – kaže Safet, a Ajkuna dodaje da se njih dvoje i danas rado vide sa kolegama iz toga doba Jagošem i Jelenom Kuč.

– Evociramo uspomene na te divne dane. Setimo se raznih događaja i onda uživamo u tome. Ja ponekad prošetam do škole. Tu ima nekoliko mojih đaka, koji su nastavnici. I dobar je direktor i složan kolektiv.

Oboje se sa nostalgijom podsećaju čitavog učiteljskog rada, ali i stare škole u kojoj se nastava ne izvodi već 53 godine.

– Tu nam je bilo prelepo. Iako uslovi nisu bili dobri. Ali ta stara škola, koja sad propada i samo što se nije urušila, imala je svoju dušu. Onda je usledio prelazak u ovu novu školu, gde su uslovi bili bolji - ističu Ajkuna i Safet za Dan.

(Telegraf.rs)