Gordana Zec o noći užasa, kada su joj u Zagrebu ubili sestru, mamu i tatu: Ocu vikali da je "Srbin i četnik"

Gordana Zec, sestra Aleksandre Zec koju su 1991. zajedno s majkom i ocem u Zagrebu ubili pripadnici hrvatskog MUP-a, tzv. "merčepovci", ispričala je za BBC, na srpskom jeziku, o noći užasa, kada su joj brutalno ubijeni sestra, majka i otac, dok su nekim slučajem preživeli ona i njen brat Dušan.

Te večeri su, kazala je, imali porodičnu večeru i očekivali su goste koji se nisu pojavili.

Srpska porodica Zec je ubijena u noći 7. decembra 1991. godine, u Poljaničkoj ulici u Zagrebu. Zločin su počinili pripadnici specijalne jedinice MUP-a Hrvatske, takozvani "merčepovci", predvođeni Sinišom Rimcem.

Troje dece i otac otišli su na spavanje, a majka je ostala u kuhinji, u prizemlju. Gordana je slušala emisiju na radiju, ležeći u krevetu, a vrata njene sobe su uvek bila otvorena, jer je bila najmlađa.

"Malo posle 23 sata je neko pozvonio, bila sam budna i osluškivala sam, čula sam galamu. Onda sam ustala, stala na vrata i tada sam poslednji put videla (sestru) Aleksandru koja je stajala na vratima svoje sobe, pogledala me i samo otrčala niz stepenice", kaže Gordana Zec, čiju ispovest za BBC je preneo i deo hrvatskih medija.

Otac je ustao iz kreveta, jer su ga dvojica ili trojica muškaraca u uniformi došli da ga odvedu.

"Tu su se s njim naguravali, otac je navukao neki džemper, majka je tad poprilično plakala i tu su ga izveli, bos je bio", kaže Gordana. Ocu su vikali da izlazi napolje i da je "Srbin i četnik", majka je krenula za njim, ali su je vratili u kuću, priseća se.

Tad je Gordana otrčala dole.

"Znam da sam je tu zagrlila da ne ide... Meni je ovo jako bolno", izustila je.

"Međutim, mama je mene tad odgurnula i rekla da će doći brzo", kazala je.

U dvorištu je devetnaestogodišnji vojnik Siniša Rimac, kako je kasnije priznao, dva puta pucao u Mihajla Zeca.

Gordana kaže da je u pidžami i bosa istrčala napolje. Gledala je kako pripadnici hrvatskih snaga odlaze belim kombijem, ali nije znala da su unutra i njene majka i sestra.

"Ja sam dotrčala do tela oca i nisam stala, samo sam prošla, uplašila sam se zbog mnogo krvi i krenula sam u kuću kod suseda", priča Gordana.

"Znam da mi je deda Božo, tako smo ga zvali, otvorio i da sam mu rekla da su mi ubili tatu, a da je Dušan i dalje u kući i on je odmah pošao po njega", svedoči Gordana.

Sused je pokrio telo njenog oca Mihajla i doveo brata Dušana u svoju kuću, gde su sačekali i Hitnu pomoć.

"Znam da je ujutru, kad sam se probudila, došla moja strina po nas, i u par kuća smo išli, tražili smo Aleksandru, bila sam uverena da je ona tu negde", kaže Gordana.

Međutim, Mariju i Aleksandru Zec, koja je još bila u pidžami, ubice su odvele na zagrebačko Sljeme, gde su ih u blizini planinarskog doma Adolfovac vezali, ubili i zakopali u smetlište.

"Čovek, kako je stariji, misli da će biti lakše, a ono je, čini mi se, teže", kaže Gordana Zec.

Prisetila se i zlokobne atmosfere u Zagrebu toga vremena.

"Bilo je poziva na telefon i spuštanja slušalice, pa kombija ispred kuće, pa ga nema. Sećam se i majčine brige i oca koji je bio jako zabrinut", kaže.

Te godine je raketiran Zagreb i Banski dvori u oktobru, što je i ona zapamtila, shvatila je da se događa "neko ludilo".

Sredinom 1992, Gordana i Dušan Zec su napustili Zagreb i živeli su s bakom na selu, a zatim su se doselili u Banjaluku, dok je rat oko njih buktao.

Gordana se priseća da joj je tokom odrastanja najveća strepnja bila "da se baki nešto ne desi".

"Ona nam je bila i otac i majka, i tetka i strina, nažalost", kaže.

Baka Bosa ostala je siroče kada su joj roditelji srpske nacionalnosti ubijeni u ustaškom logoru Jasenovac tokom Drugog svetskog rata, ali je to nije sprečilo da podrži ljubav sina prema Hrvatici i Zagrebu, priča Gordana.

Kuću u Zagrebu zamenili su za jednu u Banjaluci, što je u vreme raspada Jugoslavije često bio slučaj prilikom raseljavanja stanovništva. Ovaj grad postao je Gordani i Dušanu dom gde su se od prvog dana osećali prihvaćeno i sigurno, kako kaže, bez sažaljenja. U Banjaluci je završila Ekonomski fakultet i zaposlila se, dok s poznanicima iz Zagreba nema kontakt.

Iako je nova zagrebačka vlast nedavno postavila spomenik porodici Zec na Sljemenu i svake godine se u hrvatskoj javnosti obeležava godišnjica smrti Gordaninog oca, majke i sestre, Gordana ne smatra da je hrvatsko društvo napravilo pomak u dobrom smeru. Umesto pravde ostaje, kaže, "gorak ukus u ustima".

Tokom odrastanja, ni ona ni brat nisu mnogo puta otvarali bolnu temu stradanja njihove porodice.

"Bilo je na početku teško živeti s tom slikom, kad to dete vidi, pa potisneš, pa se to negde vrati. Uvek sam sebe terala da moram dalje i da to tako treba", kaže. Objašnjava da je "napravila zid oko sebe", ne dajući ljudima da ga probijaju.

Gordana danas radi u Poreskoj upravi u Banjaluci, udata je i ima tri kćerke, a srednja je najviše podseća na sestru. "Tako je plava i krhka", kaže.

Ubice tri člana porodice Zec nikada nisu odgovarale za ovaj zločin, uprkos tome što su priznali zločin nekoliko dana kasnije pred istražnim sudijom. Međutim, priznanje je proglašeno nevažećim, jer je uzeto bez prisustva advokata. Siniša Rimac, koji je učestvovao u ovom zločinu, osuđen je 2005. godine na 8 godina zatvora, zbog zločina nad Srbima u Pakračkoj Poljani, 1991. godine. U januaru 2010. godine, tada odlazeći predsednik Hrvatske, Stjepan Mesić, smanjio je kaznu Rimcu za godinu dana.

(Telegraf.rs/Tanjug)