Neverovatna ispovest samohrane majke: "U teretani sam pobedila 3 karcinoma, a vežbala sam pod hemoterapijama"

"Ne volim kukanje i kad vidim na šta se ljudi žale, to mi je nestvarno. Čudi me na koje sve sitnice obraćaju pažnju, umesto da su srećni i zahvalni što se svakog jutra probude zdravi. Eto, iskreno, to je moja jedina želja – da zadržim zdravlje koliko god je to moguće, i na tome sam zahvalna", započinje svoju priču Josipa Urem (50) iz Duge Rese.

U životu je, kaže, oduvek bila aktivna te se od detinjstva bavila rukometom. Završila je dve srednje škole – ugostiteljsku i ekonomsku, ali nakon mature sve je palo u drugi plan jer se udala i ubrzo rodila svoju jedinicu Elu, piše net.hr.

Preporučujemo

"Ali život je krenuo u drugom smeru. Već nakon dve godine braka sam se razvela i kao samohrana majka krenula u borbu s vetrenjačama. Morate znati da je status samohranog roditelja pre 30 godina bio daleko teži nego što je danas. Imala sam sreće što sam se mogla vratiti u roditeljski dom, pa su mi roditelji pomagali oko deteta i mogla sam da radim. Moj prvi posao je bio u ugostiteljstvu, a nakon devet godina sam se zaposlila u trgovini i tamo ostala sledećih 12 godina. Celi život sam u uslužnoj delatnosti i radim s ljudima", priča Josipa za portal Pomakni granice, dodajući da se nije predavala uprkos životnim nedaćama jer je borbenog duha.

"Moj otac je u međuvremenu umro od karcinoma debelog creva, a pre toga se lečio i od karcinoma bubrega i bešike. Život je postao još teži. Na poslu sam sve češće osećala umor, ali sam to nekako pripisivala stresu. Znate kako je kod privatnika. Nema slobodnih dana, stalno se radi, stalno je u vazduhu neka nervoza. Nisam imala nikakvih bolova, ali negde 2014. godine, Ela je taman krenula na fakultet, osećala sam se jako loše. Mislila sam da imam dijabetes jer su simptomi bili slični – osećala sam neki svrab po celom telu. Otišla sam lekarki porodične medicine i zatražila da mi izvade krv, a nalaze je bio jako loš", nastavila je Josipa dodajući da je imala jako nizak nivo gvožđa.

Posle prvobitnog šoka Josipa je odlučila da se bori Foto: Facebook/Josipa Urem

Suočavanje s prvom dijagnozom

Lekarka je, znajući porodičnu anamnezu, odlučila da Josipu neće odmah lečiti gvožđem, nego da će proveriti odakle manjak. Poslala ju je na specijalističke pretrage i ultrazvuk abdomena na kojem se odmah ustanovilo da ima tumor na levom bubregu koji je već bio otkazao.

"S parnim organima je to čudno, jer drugi preuzima u celosti funkciju prvog ako otkaže, pa ni ne osećate razliku odmah. Imala sam sreće što sam došla dovoljno rano, jer ko zna šta bi bilo da sam stigla u kasnijoj fazi bolesti. Poslali su me hitno u bolnicu na pregled, a tamo su otkrili i da imam tumor u bešici. Usledila je hitna operacija na kojoj su izvadili uzorak tkiva tumora kako bi ustanovili o čemu je zapravo reč i ima li potrebe da vade celu bešiku. Nalaz se čekao mesec dana i to mi je bio najgori period u životu. Svesni ste da u vama nešto raste i želite da što pre to odstrane, a ne znate šta je", kaže Josipa koja priznaje da joj nije bilo lako da čuje dijagnozu, pogotovo jer je samohrani roditelj i brinula se o ćerki.

"U prvi mah je sve to za mene bio šok i imala sam sto upitnika iznad glave. Među najvećima je bio onaj šta će biti s Elom ako ja ne budem dobro. Ali nisam čak ni plakala niti sam bila utučena. Nekako sam to sve prihvatila uz misao da će sve biti u redu. I zaista se sve brzo odigralo, a ja sam beskrajno verovala svom lekaru i do danas sam zahvalna svim lekarima koji kontrolišu moje zdravlje. Mislim da je jedino to bitno. Posle mi je onkološkinja rekla da sam očigledan primer loše genetike i loše sreće. Ali konačno je nakon mesec dana stigao i taj nalaz, pa sam u septembru išla na drugu operaciju. Tada su mi izvadili levi bubreg s mokraćnim kanalom i resekcijom dela bešike na mestu gde je bio tumor. S posla sam doslovno otišla na operaciju, a potom je usledio oporavak", nastavila je Josipa objašnjavajući kako je celog života mukotrpno radila i nikad nije imala vremena za sebe, pa joj je bolovanje pružilo prostor za razmišljanje o sebi.

Josipa ponavlja da je zahvalna svojim lekarima Foto: Facebook/Josipa Urem

"Počela sam misliti na sebe"

Odlučila je da nakon 25 godina prestane da puši. Priznaje da je bila strastvena pušačica, ali bila joj je kontradiktorna ideja da nastavi da puši uz hemoterapiju koja joj predstoji, a trebalo bi da joj pomogne da se izleči. Zato je doslovno preko noći odlučila da prestaje, a želela je zdravlje. Zato joj je bilo čudno da leži u bolničkom krevetu i čeka da se nešto promeni, čak i uprkos hemoterapijama koje nisu bile prijatne.

"Ta prva hemoterapija mi je bila strašna i jako sam je teško podnela, pa su mi za sledeću dali neke lekove i osećala sam manju mučninu. Celo vreme sam šetala i stvari su nekako bile bolje. Sećam se da je bila Nova godina i ja sam ležala u bolnici, te sam gledala što ima novo na Fejsbuku. U tom skrolovanju sam naišla na neki Hard Body Challenge trening. Gledala sam u to i razmišljala kako ne želim da ležim i budem bolesna. Nemam pojma šta me nagnalo da nazovem trenerku koja je to vodila, objasnim joj situaciju i pitam je da li bih li se mogla u svom stanju pridružiti treningu. Pozvala me da dođem i probam", kaže Josipa koja se nakon toga konzultovala sa svojom onkološkinjom.

Teška bolest bila je povod za bavljenje sportom Foto: Facebook/Josipa Urem

Brži oporavak u teretani

"Nije se iznenadila mojim pitanjem, štaviše, podržala me rekavši da jedino moram slušati svoje telo i ne preterivati, ali da je moja odluka dobra jer pomaže bržem oporavku i potiče lučenje znoja čime se ubrzava sekrecija štetnih tvari iz tela. I tako sam se zaputila na testiranje pre prvog treninga bez ikakvih očekivanja. Nosila sam periku jer je napolju bilo hladno i glava zebe zimi. Prošla sam testiranje i onda sam svojim suvežbačima rekla koju imam dijagnozu i pitala da li bi im smetalo da dolazim na treninge s maramom umesto da nosim periku. Svi su bili puni podrške i ja sam krenula – od ponedeljka", nasmejala se Josipa ističući da se osećala vrlo prijatno u grupi, a treninzi su bili klasični funkcionalni fitness treninzi namenjeni aktivaciji više mišićnih grupa.

"Vežbala sam četiri puta nedeljno, a pauzirala sam jedino tekom nedelju dana kad sam primila poslednju hemoterapiju. Da idem na treninge znali su jedino moja ćerka, danas diplomirana kinezioterapeutkinja, i nekoliko najbližih, dok drugima o tome nisam govorila. Živimo u društvu koje je puno predrasuda, pa u tuđim očima neko ko ide na hemoterapiju i bori se protiv zloćudne bolesti mora ležati kući nepomično u krevetu. Nisam htela da komentarišu moj život, a posebno da zlobni jezici ne govore kako sam lažirala bolest jer eto, umesto da umirem, ja sam se drznula da vežbam", priča Josipa priznajući da je uživala u svakom treningu jer je konačno radila nešto za sebe.

Josipa je pokazala da je veliki borac Foto: Facebook/Josipa Urem

Otkaz nakon bolovanja

"Karcinom je bio u trećem stadijumu, ali moj organizam nije bio u jako lošem stanju jer su ga otkrili i izvadili na vreme. Bila sam na bolovanju dve godine, a potom sam se vratila na posao i gotovo odmah dobila otkaz. Tad sam se suočila s izuzetno teškim periodom, ali uspela sam 2017. godine da pronađem drugi posao u trgovini. Nisam radila ni godinu dana, a počela sam opet da osećam tegobe. Jednostavno mi nije bilo dobro, pa sam, poučena prethodnim iskustvom, odmah otišla lekarki. Pokazalo se da imam miom u materici. Usledila je hitna histerektomija, a potom sam još u bolnici dobila postoperativnu kilu, pa su me nakon nedelju dana ponovo sekli", ispričala je Josipa kojoj je životna situacija u tom periodu delovala posve beznadežno budući da je uoči operacije ponovo dobila otkaz.

Nije se predavala i odlučila je da se što pre oporaviti kako bi se mogla nastaviti boriti. U tom trenutku imala je 90-odstotno fizičko oštećenje.

Poražavajuća treća dijagnoza

"Zbog toga što su mi izvadili bubreg, deo bešike i matericu imala sam taj visok nivo invaliditeta, a usto se svakodnevno sama kateteriziram. Novi posao nikako nisam uspela da pronađem, pa sam leti u sezoni na moru čistila apartmane, a krajem 2019. godine u Karlovcu sam konačno dobila administrativni posao u privatnoj firmi. Mislila sam da konačno krećem u dobrom smeru, da će se sada sve kockice složiti. Taman sam počela da radim, a onda je opet usledio period u kom sam se loše osećala. Nije mi hrana nikako odgovarala, a i stolice su postale čudne, pa sam opet zvala doktorku. Kolonoskopija je početkom decembra te godine pokazala da imam tumor debelog creva i usledila je operacija na kojoj su mi odstranili 17 centimetara creva. Sećam se kako sam tada pomislila da to nije fer prema mojoj ćerki. 'Isuse, zar opet' – rekla sam u sebi prisećajući se operacija, hemoterapija i bolesti. Sad ću opet biti drugima na teretu, a posebno nije fer prema mojoj ćerki koja je to već prošla. Pitala sam se zašto ne mogu stvoriti normalan život i zašto se stalno ta prokleta bolest vraća", iskrena je Josipa koja je još jednu Novu godinu dočekala na hirurgiji.

"Razmišljala sam tada kako se život u nekim trenucima vrti oko čudnih nadanja. Recimo, nakon operacija sam čekala nalaz koji je trebalo da pokaže da li je reč o metastazi od bešike ili je reč o novom karcinomu. Nikad neću zaboraviti taj poziv kad mi je onkološkinja rekla: 'Josipa, dobro je, primarni je, nije metastaza'. Obe smo bile srećne jer je ovo manje zlo. Čudno, kako se veselite takvim vestima ", razmišljala je Josipa.

Žena koja je pobedila tri karcinoma: Josipa Urem Foto: Facebook/Josipa Urem

Odustajanje nikad nije bila opcija

U međuvremenu, između svih tih operacija, nije odustajala od fizičke aktivnosti i treninga. Spontano je u 2017. u njezin život ušla poznanica, učiteljica joge, koja je do danas postala draga i divna prijateljica. Tu se rodila i ljubav prema jogi koja traje do danas, ali ne stiže da joj se posveti koliko bi želela. Takođe, zdravstveno stanje je tada nalagalo pauze u redovnim treninzima.

"Kad sam operirala maternicu i kilu pauzirala sam gotovo tri meseca, a 2019. nakon operacije creva pauzirala sam još tri meseca. U međuvremenu sam trenirala normalno. Jedva sam čekala ponovo da se vratim rutini nakon tih operacija. Imala sam sreće što sam bila u dobroj fizičkoj formi, pa je time oporavak bio brži. Nakon osam meseci okušala sam se i u poul densu. Ne mogu reći da je sve bilo lagano. Bilo je tu suza i svega, ali čovek to mora preći i krenuti dalje. Kako sam u teretani trenirala Hard Body sistem, 2017. sam poželela da odem na neku sertifikaciju kako bih se time bavila ozbiljnije i bila trener, ali uvek mi se činilo da je to preskupo i zapustila sam tu želju", iskrena je Josipa koja je nakon svih nedaća s kojima se susrela 2021. godine konačno odlučila da presloži prioritete u životu i napravi nešto samo za sebe.

"Pitala sam se što bi me u životu iskreno veselilo i odlučila sam da ispunim san. Upisala sam se u školu za fitnes i završila program za fitnes trenera. U životu morate dobro paziti kome ćete reći neke stvari o sebi i svojim željama. Samo jednom rečju sagovornik vam može dati vetar u leđa ili vas posve dotući i pokolebati. Imala sam sreće što sam u pravom trenutku pravim ljudima rekla za svoju odluku i oni su mi pomogli", kaže Josipa koja je uspešno položila svoj trenerski ispit 2021. godine i već je sledeće počela da radi u dvorani i vodi grupne treninge. Uživala je u poslu, a istovremeno je sanjala o tome kako će otvoriti vlastitu teretanu.

"Počela sam pomalo da tražim odgovarajući prostor i uspela sam ga pronađem. Pao je dogovor da krećem od jeseni. U junu sam otišla na redovnu kontrolu kod urologa i tad sam dobila treću dijagnozu – recidiv tumora bešike. Tada sam razmišljala jedino o tome kako taj mali podstanar ugrožava ostvarenje mog sna. Kroz tri meseca otvaram svoj fitnes centar i ne mogu biti bolesna. Ali već sam znala postupak. U avgustu sam bila na operaciji, ali ovoga puta je bilo lakše jer nisu morali da otvaraju trbušnu šupljinu. Operacija se izvodi kroz mokraćnu cev, tako da je oporavak bio lagan i minimalan. Samo tri nedelje kasnije, otvorila sam svoj mali fitnes centar Power up by Josipa. Odabrala sam taj naziv jer radimo na osnaživanju tela, a time jačamo i svoj um", ponosna je Josipa koja je s velikim veseljem počela raditi.

Vodi funkcionalne fitnes treninge za grupe različitih starosnih grupa i pola, a klijenti je redovno hvale i zadovoljni su. Ali snažnoj Josipi tu nije kraj – s obzirom na invaliditet, angažovala se u Udruženju invalida rada Duge Rese u kojoj je predsednica, te pomaže u realizaciji brojnih programa, a uz to redovito trči na trci Wings for life te drugim humanitarnim trkama.

"Na Wings for life sam prvi put trčala 2018. godine i od tada učestvujem svake godine jer tamo vlada posebna i emotivna atmosfera zbog koje se neretko rasplačem. Tamo ima ljudi koji trče sa štakama, pojedinaca u kolicima koji imaju snažnu želju da učestvuju i ne žele pomoć, ma divno. Trčim iutrku To nisu samo ženske stvari za obolele od karcinoma jajnika na Bundeku, ali rekreativno. Morate znati da sve zavisi o tome kako se čovek posloži u glavi. Neko je sa sličnim mojim dijagnozama i stanjima možda u puno težoj fizičkoj situaciji, ali verujem da odlično funkcionišem zahvaljujući načinu života i razmišljanja. Štaviše, uverena sam da sam se upravo zahvaljujući treninzima uspela izvući iz svega. Moje telo je bilo u dobroj formi i mogla sam se boriti s dijagnozama", zaključuje Josipa uz smeh i najavu da će o svemu jednog dana napisati knjigu.

(Telegraf.rs)