Milena će napuniti 100 godina, i dalje pamti Drugi svetski rat i ustaški logor: "Jauču i žene i deca"

Milena Golub će 10. maja 2024. ući u 99. godinu. Ona je jedinstven svedok gotovo celog, burnog i ratovima obeleženog veka, a pogotovo na Drugi svetski rat. Decenijama gaji i prkosno čuva sećanja na odlazak u logore NDH, kozarsku ofanzivu, a zatim i deporatciju u Nemačku gde je nakon prisilnog rada napokon ugledala svoju slobodu.

"Rođena sam 1926. godine. Mnogo vode Savom je od tada proteklo, a ja sam i sada živa, da vam mogu svedočiti o svemu i svačemu. Moji vršnjaci davno su otputovali na drugi svet. Slabije čujem nego što bi trebalo. Rat je promenio ljude. Moj otac ipak nije zaboravio datum mog rođenja", rekla je Milena za Nezavisne novine, i sada pristojnog zdravlja. Požalila se na noge i kolena, na išijas i kostobolju, ali, kako reče, mozak i glava je najbolje služe.

Preporučujemo

"Tešim se da je to najpreče, ta pamet koja me nije izdala, a možda i jeste, ko bi to više znao. Šta drugo da vam kažem. Žaliti se neću i ne mogu. Uvek sam bila raspoložena, u svemu pronalazila sreću, uzimala od života ono što je lepo, a loše potiskivala, terala od sebe. Eto, tako sam dogurala, sasvim blizu stote, Bogo moj", priča Milena Golub o sebi i svojim životnim principima. A onda, vraća se na ratno doba. Na Drugi svetski rat.

"Otišli smo u logor, 1942. godine, oko Petrovdana je to bilo. Juli mesec. Svi smo krenuli od kuće. Svi u istoj koloni, za zapregom i kravom vezanom za gvozdena kola. Od kuće su krenuli otac Lazar Janković, majka Petra, starija sestra Milka, mlađe sestre Radojka i Vida, dvojica mlađe braće, Savo i Ljubomir. Moj stariji brat Mirko ranije je otišao u Kozaru, u partizane", opisuje Milena početak rata u potkozarskim selima, spaljenim i uništenim, koja se dugo nakon oslobođenja od okupatora nisu oporavila.

Foto: Nezavisne novine

"Nezavisna Država Hrvatska preuzela je naše selo. Njihova vojska je naredila da svi moramo otići od kuće. Kazali su da se teritorija mora prečistiti od partizana. Ponesite što god možete i idite. Vi ćete se vratiti, uveravali su nas. Raspustili smo stoku, samo jednu kravicu poveli, da imamo bar malo mleka. Moj otac je imao volovska zaprežna kola, u njih utovario nekoliko zavežljaja, i krenuli smo. Stariji su znali šta nas čeka, da tu nema povratka, ni života kao pre rata, da će sve biti porušeno, narod istrijebljen", objasnila je.

Svaki korak u beznađe, u dugoj koloni koja poslednji put za većinu sirotinje i nejači znači i oproštaj od života i rodnog sela Milena opisuje kao da tumači sliku rata, oivičenu velikim okvirom.

"Sve redom su pokrenuli, poterali, niko nije ostao, osim ako se negde sakrio. Haj, haj, uz ustašku pratnju, svi u nepreglednoj koloni stigosmo na savski most u Gradišci. I preko Save pređosmo. Priđosmo tako logorskim kulama u Staroj Gradišci. Tu, ispred kapije odvajaju muškarce od dece i žena. Njih, kao stoku, uteraše u zidine. I sada mi je u mislima, pred očima, slika moga oca koji je zastao na trenutak. Gleda u nas, a mi u njega. Ni reč ne zborimo. U njegovom pogledu, u njegovim očima, videla sam rat i stradanje, žalost i nesreću, tugu golemu, Bogo moj jedini."

Razdvojeni od oca, koji je ostao u Staroj Gradišci, Milena sa braćom i majkom došla je u Jablanac, zloglasno mesto u Hrvatskoj, grobnici mnogih Kozarčana.

Foto: Nezavisne novine

"To je selo pored Save. Srpsko. Nema naroda. Sve prazno. I odavde su ustaše narod oterale u logor, kao i nas iz potkozarskih sela. Dospeli smo u jednu kuću, na stupcima. Tu su ustaše otimale decu od žena. Razdvajali. Jauču i žene i deca. To se ni slušati ni gledati nije moglo. Vriska i jauk. Nas četvoro, dva brata i nas dve sestre, privijali smo se uz majku, držali za njenu suknju. Najmlađe, dvojicu braće, skrivali samo u visoku travu da ih ne uzmu", naviru Mileni sećanja na to teško vreme, na doba bezumlja, kada je ljudski život vredeo sasvim malo, gotovo ništa, a mržnja i zlo dostizali nebeske visine.

"Jednog dana javili su da krećemo odatle. Bila je kasna jesen, već hladno. I noć tavna. Tada su odvajali mušku i žensku decu. Razdvojiše tako sestru Milku i mene od majke i braće. Mati viče da se stalno držimo za ruke, da se ne odvajamo, da čuvamo jedna drugu. Mati jadna trči izbezumljena i ustaškom zastavniku kaže: 'Joj, uzeše mi dvoje ženske dece. Šta će mi život bez njih, i mene da ste ubili, bolje nego da nas razdvajate.' Taj put smo ostali zajedno, smilovao se ustaša, ali samo do sledećeg jutra, do novog transporta. Otišli smo u Sisak, tu boravili desetak dana. Narod je, Bogo moj, svuda ležao, po goloj zemlji, ni trave nije bilo, logoraši svu travu pojeli", opisuje Milena teško vreme, strahote koje se, kako kaže, ne mogu niti smeju da se zaborave.

Iz Jablanca ona i sestra Milka vraćene su u Staru Gradišku, a potom preko Siska i Ljubljane, zajedno sa mnogim Kozarčanima, upućeni u Nemačku, u zarobljeništvo. Ocu se izgubio trag, majka sa ostalom decom je dospjela u Jasenovac.

"Negde usputno, kada se kompozicija u Nemačkoj zaustavila, videla sam kroz prozor moju Milku koju su isterali i odveli. Taj njen pogled kojim me tražila uvek me opsedao, pratio, kao i pogled našeg oca, kada su ga odveli u Staroj Gradišci", priča Milena.

Njena poslednja stanica bio je radni logor u Hanoveru. Tu je boravila u barakama okruženim bodljikavom žicom od jeseni 1942. sve do aprila 1945. godine. Radila je u vojnoj industriji.

"Najviše su me opterećivala razmišljanja o svojima, gde su, da li su živi, da li ću bilo koga od njih videti, nekada sresti. To mi je bilo teže od rada, od žice, hladnoće, od nemačke čizme... U toj neizvesnosti prolazilo je vreme rata sve dok međunarodni Crveni krst nije omogućio slanje poruka."

Posredstvom Crvenog krsta saznala je za oca Lazara, koji je takođe odveden u Nemačku, pronašla je i sestru Milku, a vest iz svoga sela, iz Bistrice, dočekala je nakon nekoliko meseci.

Pismo koje niko od njenih nije mogao da primi, jer nikoga nije bilo, preuzeo je komšija Milan Rakas te ga proslijedio učitelju Milanu Narandžiću. On je potom tragao za mojom majkom Petrom i pronašao je sa decom u Donjoj Dolini, nizvodno od Gradiške.

Ona se nekim čudom, uspela da se izvuče i pobegne iz Jasenovca, verovatno dok su ih vodili na rad u okolna sela.

Milenini roditelji, braća i sestre vratili su se kući, izuzev brata Mirka, koji je nestao u Kozari. Za njegovu sudbinu nikada nije saznala. Vratili se na ruševine. Kuća, zgrada, štala, ambar, sve je porušeno. Od komadića cigle, njen otac je izgradio kućerak, u kojem su prezimili prve godine, nakon završetka Drugog svetskog rata.

Milena se 1946. godine udala za Pantu Goluba, sa kojim je dobila sinove Miladina i Simeuna, i ćerku Ljubicu. Miladin živi u Gradišci, Simeun u Švajcarskoj, a Ljubica u Kanadi. Pante je umro pre dvadeset godina.

(Telegraf.rs)