Strahuju od Nizamine sudbine: U sigurnoj kući u Tuzli najveći broj žrtava nasilja nakon ubistva u Gradačcu

Nakon stravičnog slučaja u kojem je Nermin Sulejmanović naočigled javnosti usmrtio svoju nevenčanu suprugu Nizamu Hećimović, žrtve porodičnog nasilja otvorenije su počele pričati o tome i zlostavljanje prijavljivati nadležnima. Nakon avgusta Sigurna kuća u Tuzli zabeležila je najveći broj smeštenih žrtava, prenosi Klix.ba.

Sigurna kuća u Tuzli deluje u okviru Udruženja Vive Žene, a u 2023. godini zabeleežila je 126 žrtava nasilja, što je najveći broj od njenog osnivanja. Nekoliko je razloga za ovakav trend, a među njima je i gradačački slučaj iz avgusta prošle godine.

Preporučujemo

Kako navode iz Sigurne kuće, od ukupnog broja smeštenih osoba, u pitanju je 60 žena i 66 dece. Takođe, putem SOS poziva pomoć je potražilo 50 osoba.

"Od ukupnog broja žrtava koje su smeštene, polovina je bila od avgusta do kraja decembra. Samo 15 osoba je sa područja Gradačca, a do tada nismo imali nijednu osobu iz toga grada. Tuzla ima najveći broj osoba koje su smeštene, ali isto tako i Banovići, Živinice te Lukavac", kazala je upravnica Sigurne kuće Danijela Kaloci - Huremović.

Žrtve u strahu od Nizamine sudbine

Žrtve koje su su se javile za pomoć, najviše su bile u strahu da će ih zadesiti sudbina nesretne žene iz Gradačca.

"S druge strane, nasilje uslovljava nasilje, posebno sada u našem kontekstu gde je sve dostupno putem društvenih mreža, gde svako može vršiti nasilje i pretiti, a da nije bilo adekvatnog odgovora što je prouzrokovalo dodatni strah kod žrtava", naglašava Kaloci – Huremović.

U tuzlanskoj Sigurnoj kući najveći broj žrtava boravi mesec dana, dok onaj manji ostaje tri meseca jer su u pitanju osobe bez zaposlenja i osnovnih uslova za život.

"Osobe koje ostaju do jedan mesec, uglavnom se vraćaju u tu nasilnu zajednicu jer je to njihova odluka. Mi ne možemo da utičemo na to, bez obzira koliko nekoga ohrabrivali, edukovali, informisali, mi ne možemo nikoga prisilno držati u Sigurnoj kući", dodaje Kaloci - Huremović.

U prošloj godini zabeleženo je i 11 recidiva, odnosno osoba koje su se nakon izlaska iz sigurne kuće u nju ponovo vratile.

Maloletne osobe kao direktne žrtve nasilja

S druge strane, posebno je zabrinjavajuća informacija da je osam maloletnika smješteno u Sigurnu kuću kao direktne žrtve nasilja. Na sigurnom mestu se oni nalaze bez pratnje odrasle osobe, odnosno staratelja.

Kaolci – Huremović pojašnjava da je postupanje s decom individualno, u zavisnosti od slučaja. Najveći broj dece se duže zadržava zbog sudskih postupaka. Trenutno su dve maloletnice u Sigurnoj kući, a koje tu borave duže od šest meseci. Nastavile su školovanje i za njih se planira drugačija izlazna strategija.

Prema zakonu o zaštiti od nasilja u porodici, predviđeno je da se žrtva može smestiti u Sigurnu kuću na zahtev centra za socijalni rad i policijske stanice. Međutim, određeni broj osoba dolazi samoinicijativno pa je tako više od 20 osoba prošle godine zatražilo smeštaj.

Inače, Vlada TK je prihvatila informaciju o radu sigurne kuće Udruženja građana Vive Žene. Prema podacima iz ove informacije, Vlada TK je u budžetu za 2023. godinu obezbedila sredstva za sufinansiranje Sigurne kuće u iznosu od 114.000 KM, čime je ispunjena obaveza.

Vlada TK finansira Sigurnu kuću u iznosu od 30 posto, u skladu sa Zakonom o zaštiti od nasilja u porodici FBiH. Osim Vlade i neke lokalne zajednice su u budžetima planirale sredstva za sufinansiranje rada ove ustanove, a to su gradovi Tuzla, Gračanica, Lukavac i Živinice te opštine Kladanj i Čelić.

Posmatrajući ono što je u Sigurnoj kući urađeno tokom 2023. godine, može se istaći da je psihosocijalnim tretmanom obuhvaćeno 355 individualnih psihoterapijskih sesija, 42 grupne sesije psihoterapije/grupnog psihoedukativnog rada, 38 sesija grupne body (telesne) terapije, 36 grupnih sesija socijalnog savetovanja te 444 individualna socijalno – pravna savetovanja.

Tu je bilo još i 70 pedagoških sesija, uz svakodnevnu podršku i pomoć prilikom učenja i izrade domaće zadaće te 776 medicinskih i sanitarnih intervencija, 74 sesije radno-okupacione terapije, 35 pratnji medicinske sestre prilikom odlaska žrtve na redovne ili specijalističke preglede te konsultacije sa drugim zdravstvenim radnicima, 11 izrada tužbi, žalbi, zahtjeva i drugih podnesaka, 129 kontakata sa nadležnim institucijama i 15 sastanaka u vezi slučaja.

(Telegraf.rs)