"Ko krv duguje, već tuguje": Potresni primeri krvne osvete, porodice ostale zavijene u crno

Oko za oko, zub za zub - krvna osveta, iako se vezuje za neka davnašnja vremena kad nisu postojali ni sud ni suđenje, pa su pojedinci uzimali pravdu u svoje ruke, još uvek kao pojava nije u potpuosti iščezla, a kada je u pitanju Balkan najčešće se vezuje za područje Albanije i Crne Gore. Novinar i pisac, Budo Simonović, u svojoj karijeri bavio se najtežim zločinima čiji motiv je bila upravo krvna osveta.

- To je ukorenjeno ne samo u ovom našem crnogorskom društvu, već uopšte u tom podneblju brdskom da tako kažem. To je jedna pojava koja se pojavljivala u delu Hercegovine i u pojedinim delovima Bosne, odnosno na svim prostorima gde su ljudi živeli daleko od civilizacije, gde su bili prinuđeni da sami ispravljaju ono što država nije mogla da namiri, to jest pravdu da zadovolji, ali mislim da je to bilo najizraženije na prostoru Crne Gore i Albanije - kazao je za RINU Budo Simonović.

Preporučujemo

Iako se sada sila krvne osvete retko može videti, još uvek postoje duboki koreni ovog fenomena, a društvo, kako kaže Simonović, čini jako malo kako bi ih sasvim iščupalo i ugasilo. Prema njegovim rečima, jedan od najkrvavijih primera stiže sa Cetinja i vezan je za porodice Kaluđerović, Popović i Grdinić.

Nikola Kaluđerović godinu i po dana nakon što je izgubio sina jedinca Željka na svirep način, kako kaže Simonović, osvetio se tako što je ubio brata ubice. Te 1987. godine namirio je dug u krvi, ali mir nikada nije našao i okončao je život tri decenije nakon što je osvetio sina.

Niko nije pokušao da ohladi "usijanu glavu"

- On je, mislim osuđen na 20 godina zbog te krvne osvete, mada nije izdržao ni pola te kazne, jer je pomilovan. Ono što je posebno karakteristično u tom slučaju jeste činjenica da niko nije pokušao da ga odgovorio od toga i da ga ohladi. Upravo sam ga ja to pitao na šta mi je odgovorio - za svih godinu i po dana, a mnogo je ljudi prošlo kroz kuću, niko nije pokušao da me ohladi, već nasuprot, ljudi su donosili toliko oružja, koje su mi nudili da sam mogao celu četu naoružati - priseća se Simonović.

On dodaje da je, sa druge strane, pre ovih događaja, Petar Kaluđerović jedan od Nikoline braće, u bezazlenoj situaciji ubio je Perišu Popovića. Petar je osuđen na deset godina zatvora, kada je izdržao pola kazne i dobio mogućnost da se kreće van zatvorskih bedema, otac ubijenog Periše ga je presreo u Nikšiću i potegao oružje, ali nije uspeo ubiti Petra i završio je u zatvoru u kom je i umro.

- Jedan od braće Popovića koji je potom trebalo da izvrši tu krvnu osvetu, očigledno nije mogao da preuzme to breme i izvršio je samoubistvo, skočio je sa stene u more kod Kotora i ubio se. Ostao je taj treći brat, porodičan čovek koji je imao šestoro dece. Prošle su silne godine, skoro trideset. On je živeo u Nikšiću i jednog dana krenuo je da poseti majku, došao je autobusom do Cetinja i tu je imao neki posao da završi, kada je izašao napolje, prvi čovek na koga je naleteo bio je taj njegov krvnik. On nije izdržao izvukao je pištoj i rekao - "čekaj Petre Kaluđeroviću jutros nećeš umaći" i ubio ga nasred ulice - govori Budo.

Na sahrani njegovog brata Petra, Nikola Kaluđerović zakleo se pred ostalima da je stavljena tačka na lanac krvne osvete u njihovoj porodici. Budo Simonović posebno pamti reči njihove majke.

- Stalno je ponavljala "Ko krv duguje, već tuguje. Nemojte da mi krv na decu navlačite", jer onog trenutka kada nekoga ubijete, vi ste krvnici - kaže on.

Kako je Selim presekao

Budo je kroz svoj rad pisao i o tome kako je izbegnuto krvoproliće u Tuzima pored Podgorice, sedamdesetih godina prošlog veka. Godine 1970. dogodila se saobraćajna nesreća u kojoj je poginuo sin Selima Frljukčića, čoveka od autoriteta i moći. Na sahrani Selim je osetio poglede, i ljude kao da su nemo pitali da li će on osvetiti svog sina.

- On je to osetio nad glavom mrtvog sina i tada zakleo svoje plemenike, rođake da zaborave to i da će sud reći ko je to kriv i koliko je kriv, nema krvne osvete. Međutim, to je bila varnica, prva reč da tako kažem, da se okupe ugledni ljudi i da organizuju veliki skup u Tuzima u kojima su bili prisutni najviđeniji ljudi iz tih plemena i toga dana oni su potpisali deklaraciju, dali besu da više neće biti krvne osvete i nije je bilo - zaključuje Budo.

U Crnoj Gori krvna osveta još uvek nije iskorenjena, postoji mnogo slučajeva koji, nažalost, pokazuju da ta varnica i dalje tinja među crnogorskim narodom.

(Telegraf.rs)