Boško i Admira umrli su zagrljeni: Prošlo je 30 godina od tragične smrti sarajevskog Romea i Julije

 
 
Čitanje: oko 1 min.
  • 6

Posle rata, po želji njihovih roditelja sahranjeni su u zajedničkoj grobnici u Sarajevu

Priča o Juliji i Romeu iz Sarajeva, Admiri Ismić i Bošku Brkiću, jedna je od najtužnijih priča iz proteklog rata u Sarajevu.

Ubijeni 18. maja 1993, pre tačno 30 godina, dok su pokušali da pobegnu iz ratnog Sarajeva, i ostavljeni, osam dana, da mrtvi, u zagrljaju, leže na mostu.

Fotografija mrtvih tela mladog para obišla je ceo svet, a oni su sa razlogom nazvani "sarajevski Romeo i Julija".

O Admiri i Bošku 1994. snimljen je i dokumentarni film u međunarodnoj koprodukciji.

Upoznali su se u godini kada je u Sarajevu održana Olimpijada, kada je taj grad bio praktčno centar sveta i proveli su zajedno devet lepih godina.

To što je Boško bio Srbin, a Admira Bošnjakinja nije predstavljalo prepreku ni njima, ni njihovim roditeljima, ali je onda došao rat.

U pokušaju da pre 30 godina na današnji dan pobegnu iz pakla rata, ubijeni su na Vrbanja mostu.

Njihova tela danima su ležala na asfaltu jer niko nije mogao da im priđe, kasnije su privremeno sahranjeni u predgrađe Lukavica.

Posle rata, po želji njihovih roditelja sahranjeni su u zajedničkoj grobnici u Sarajevu.

Ko je kriv za njihovo ubistvo, nikada nije otkriveno.

(Telegraf.rs)

Video: Izložba slika Vuka Vidora u Comtrade-u

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Aco

    18. maj 2023 | 13:03

    Pakao rata... Koliko tuzna prica. Kao i pesma od Zabranjenog pusenja koju su posvetili ovom paru.

  • FANTOM(68)

    18. maj 2023 | 13:24

    Na žalost meci ne biraju veru ni naciju. Bio sam prisutan na skupu ispred Skupštine BiH zajedno sa studentima iz Neđarića kada je počela pucnjava ispred hotela Holidej in i prenela se prema Skupštini ka Jevrejskom groblju preko mosta. Pucalo se sa svih strana, a ja sam se spasio skokom u Miljacku i begom prema Ekonomskoj školi i ETŠC " Jaroslav Černi". To je bilo 18. maja 1992. a ne 1993. Tek uveče na dnevniku JUTEL-a video sam nepomična tela nastradalih ali im imena nisu spominjana. Jad, tuga, čemer, haos i smrt uglavnom mladih i života gladnih ostadoše na asfaltu moga i danas voljenog grada iako retko tamo odlazim. Naseliše ga meni neki strani ljudi bez duše i ljubavi kojom nekada disaše. Joj, nema više STELEXA, DIZAJNA 777, SLOGE, GALERIJE........

  • 123

    18. maj 2023 | 19:39

    Ma kakva Julija, Ma kakav Romeo, niko se nije tako voleo, i nikada niko nece, sve dok Miljacka reka tece...

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Možda kasnije
DA