Ovo je kuća u Belom Manastiru u kojem je majka skrivala sina 59 godina: Draga nisu znale ni prve komšije

Sudbina Draga J., kojeg je majka Veronika 59 godina skrivala od očiju javnosti u njihovom domu u Belom Manastiru, danas je nepoznata. Ne zna se ni da li je živ, i ako jeste, da li je i dalje u hraniteljskoj porodici u kojoj je bio prebačen 2007. godine, kada je otkriven njegov tragičan slučaj.

Za slučaj Draga javnost je saznala pre 16 godina, tek u martu, nedugo nakon što mu je preminula majka. Prethodno je, gotovo šest decenija živeo zaključan u jednoj sobi, sa rešetkama na prozoru, i to u kući koja je tek nekoliko stotina metara bila udaljena od Centra za socijalni rad, kako je pisao Večernji list.

Preporučujemo

Kuća u Ulici Vladana Desnice, gde je Drago proveo više od pola veka kao zatvorenik, pre nekoliko godina, iako oronula, i dalje je postojala. Naime, google kamere su 2019. godine prošle kroz ulicu, i načinile fotografije kuće u kojoj je drago tiho kopnio.

Drago je rođen 1948. godine i bio je najstarije dete Veronike i njenog supruga Ivana.

Večernji piše da se Drago, još kao veoma mali razboleo, pa su ga, kako su meštani pretpostavljali, zbog sramote, zatvorili u kuću, da ga niko više nikada ne vidi.

Prema medicinskim spisima, Drago je 1963. bio u zagrebačekom Rebru, gde je nesrećnom dečaku dijagnostifikovan teži stepen mentalne retardacije.

Njegovo ime u zvaničnim dokumentima poslednji put je pomenuto 7. marta 1978. godine, kada je invalidska komisija u Osijeku zabeležila da je, kao četvorogodišnjak, lečen na Šalati. U njihovom izveštaju navodi se i otpusna lista iz Rebra.

Stručnjaci su tada naveli da ne govori, iako dobro čuje. Opisali su ga kao mirnog, plačljivog i duševno zaostalog. U dokumentu se takođe navodi da nije završio školu, da živi s majkom i da mu je potreban stalni nadzor.

Živeo pod ključem skoro čitav život

Iako o postoji izvesna medicinska dokumentacija iz Dragove mladosti, činjenica je da o njemu niko ništa nije znao. Čak ni prve komšije, koje su neretko prolazile kroz dvorište kuće u kojoj je bio zaključan.

Drago je imao dvojicu braće - Peru, koji je živeo i radio u Beogradu, i Mirka, čija supruga, iako su prvih godina braka živeli u istom dvorištu pored kuće Veronike i Ivana nije videla draga.

Mirkova supruga je prvi put ugledala Dragu kada joj je umrla svekrva.

S vremena na vreme, meštani su, noću, kada je bilo upaljeno svetlo, u kući viđali siluetu muškarca, ali nisu znali da je reč o sinu kojeg je majka, od ranog detinjstva, zatvorila u kuću, pomno ga skrivajući od sveta.

Za Draga je navodno znalo svega nekoliko članova porodice. Nikad se nije igrao s vršnjacima, nije slavio rođendane, nije išao u školu... Nikada nije upoznao druge ljude, jer nikada nije ni izlazio iz kuće. Bio je 24 sata, 7 dana u nedelji, zatvoren u četiri zida svoje male sobe, čiji prozor sa rešetkama je gledao na dvorište.

Iz te male sobe nije se moglo direktno izaći. Put prema izlazu u dvorište vodio je kroz kuhinju, u kojoj je spavala njegova majka. Vrata te sobe preko dana su uvek bila zaključana. Tek uveče bi bila privremeno otvorena. Veruje se da ga je majka, tek pod okriljem mraka, puštala da izađe do kuhinje.

Nakon što mu je umro otac, jedina osoba koju je Drago video i čuo 20 godina, bila je samo njegova majka. Dodir sa svetom nije imao niti putem radija ili TV ekrana. Nije čak znao niti čemu služi kupatilo. Tek nakon smrti majke Veronike u februaru 2007. godine, stravična priča je izašla na videlo.

Razumeo jedino mađarski jezik

Kada je Drago pronađen, postalo je jasno da Drago ne razume hrvatski, već isključivo mađarski jezik. Veruje se da je to bilo zato što mu se majka, inače Mađarica, obraćala čitavog života isključivo na mađarskom.

Nakon Veronikine smrti, tada 59-godišnji Drago ponovo je počeo da postoji za sistem.

Posredstvom Centra za socijalni rad, smešten je u hraniteljsku porodicu, kod Valerije Morić.

Kod odabira hranitelja, jedan od osnovnih uslova bio je da porodica zna mađarski, jedini jezik koji je ikada čuo. Hrvatski nije razumeo, a prema rečima hraniteljke, nije mogao da razume ni čitave rečenice, nego samo reči, poput dođi i sedi.

Prvih desetak dana, nakon dolaska u porodicu, Drago bi, svaki put kada bi neko ušao u njegovu sobu, navlačio pokrivač preko glave. Nije dao da se presvuče niti opere.

Situacija se, srećom, vremenom popravila. Počeo je da nosi pelene, a ponekad je znao svoju hraniteljku da uhvati za ruku ili da joj dlanom dodirne obraz. Iako je mogao da se kreće, godine "zatočeništva" učinile su svoje te je nerado ustajao iz kreveta.

Zašto je porodica bolesnog Dragu osudila da decenijama živi zaključan u kući nije poznato. Da li su ga se stideli ili su se pribojavali njegovog nepredvidivog ponašanja, tu su tajnu Dragini roditelji odneli sa sobom u grob.

(Telegraf.rs)