Tihomiru je mina raznela šake: Najveći problem mu je bio kako da obuje čarape, a danas pravi čuda

Tihomir Vanja Ostojić (40) iz Sarajeva, kao dete od 14 godina doživeo je veliku nesreću, koja mu je preko noći promenila život iz korena. Jedna mina posle rata u BiH raznela mu je ruke, ali on nije posustao, već je naučio da živi s tim i da ostvari sve svoje snove. 

Tihomir je, kao i svaki četrnaestogodišnjak, bio pun života i jedino što mu je bilo bitno jeste da ide napolje sa drugarima. Nije ni slutio da će jedan trenutak da mu preokrene život, ali i da će iz svega toga izaći kao pravi pobednik.

Preporučujemo

- Imao sam 14 godina i išao sam na kupanje, to je bilo nakon rata u Bosni, sa mnom je bilo nekoliko mojih drugara i brat. Na putu do kuće smo videli tri trešnje koje su bile pune plodova, i tada sam dobio ideju da naberem koju, a imao sam i kesu slučajno koja mi je bila zakačena oko ruke - počinje za Telegraf.rs svoju priču Tihomir.

Situacija nakon rata je bila jako teška, a pored svega toga su ljudi morali i da paze gde gaze jer je svuda bilo mina koje se nisu videle golim okom. Tihomiru je upravo jedna takva mina promenila život.

- Nakon rata, svako polje gde je bilo mina je bilo ograđeno, ali ovo nije, sem kanapa koji je tu stajao ali smo pomislili da je u pitanju štrik za veš, jer tada ljudi nisu imali novca ni za to, pa su se snalazili. Svi smo ušli na livadu, a ja sam nekako otišao najdalje. Bile su tri trešnje, a ja sam se popeo na onu u sredini i u jednom momentu sam video da na trećoj ima grana puna trešanja sa koje sam poželeo da naberem malo. Sišao sam sa trešnje i stao na minu koja me je odbacila na drugu - priseća se Tihomir.

- U momentu ništa nisam osetio, samo sam osetio miris baruta i video dim, a nakon nekoliko trenutaka sam počeo da gubim svest i osećam veliku vrućinu. Dok sam ostajao bez svesti čuo sam samo glasove oko mene. Ljudi koji su se našli tu su me stavili u automobil i odvezli u bolnicu - priča momak i dodaje:

- Do bolnice nam je trebalo nekih 20 minuta vožnje, a ja sam izgubio dosta krvi. Uradili su mi operaciju i odstranili dva prsta sa desne noge. Nakon operacije sam spavao sedamnaest sati, a kada sam se probudio postao sam svestan svega. Nisam imao dva prsta i šake. Nakon mesec dana lečenja u bolnici gde sam preživeo i komu, otišao sam u banju na rehabilitaciju - priča on.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 A post shared by Januzi Gazimend (@makaki82)

Potpuno normalan život mu je postao prošlost, a onda su usledila nova učenja, a najbitnija lekcija je "kako obući čarape" bez ičije pomoći. Tihomir je i to naučio, ali bez asistencije drugih ljudi iz rehabilitacionog centra.

- Dok sam bio u banji, pokušavali su da me nauče kako da obujem čarape, ali nisu znali da sam ja to već ranije potpuno sam naučio i da mi to nije problem. Bio sam toliko hiperatkivan da sam čak u bolnici bez šaka i povređenom nogom dopuzao do kolica i seo u njih, a onda sam se jednom nogom gurao i vozio tokom cele noći jer mi je bilo dosadno - priseća se Tihomir.

Škola, fakultet - naravno! Šta ste mislili da ne mogu?

- Meni je oduvek bila želja da se bavim glumom, imam dobru interakciju sa ljudima i vole da pričaju sa mnom. Mene ništa nije sputavalo, ja sam bio u tim danima jači nego ikada pre, sve sam sam naučio i savladao a kada mi neko kaže da nešto ne mogu, ja razuverim sve jer se sve može kada želite. Nakon što sam završio srednju školu upisao sam grafički dizajin, a onda su me pitali kako ću ja to da savladam jer se radi na kompjuteru, ali sam i to savladao. Ja sam uvek bio jak i nikada nisam pio tablete zbog depresije ili psihe koja puno utiče na ljude koji žive bez nekih ekstremiteta, ja sam jednostavno prihvatio to tako i meni koji sam rođen sa šakama, nakon gubitka istih bilo je samo u glavi kako ću napolje sa prijateljima koji su mi i danas podrška - prepričava Ostojić.

Tihomir je nakon nesreće shvatio da je život samo jedan i bio je čvrsto rešen da nastavi dalje bez da se osvrće na prošlost. Danas, on je poslovan čovek, živi sa devojkom, a kako kaže, voljen je od strane kolega i poznanika jer zrači pozitivnom energijom.

- Ja sada radim, živim sa devojkom i porodica mi je živa i zdrava, ništa mi sem toga ne treba! Ja sam našao način kako da se izborim sa svim i mislim da je moja mladost uticala na to, jer da sam bio stariji ne znam kako bih. Sada se bavim i fotografijom, a sve te fotke obilaze svet i u Sarajevu sam jako poznat po tome.

Život bez šaka nimalo nije lak, a većina ljudi koristi jako skupe proteze da bi sebi olakšali. Kod Tihomira nije takva situacija, on proteze nema jer kako kaže nema novčanih sredstava za njih, ali mu donekle nisu ni potrebne jer je naučio i navikao se da sve radi potpuno sam.

- Postoji proteza koja bi mi omogućila mnogo lakši život, i zvali su me ljudi iz raznih organizacija za prikupljanje novca ali sam ja odbijao. One su jako skupe, ja za to novca nemam ali ne želim da uzimam novac od ljudi koji boluju od raka ili leukemije, ja sam navikao ovako da živim i nisu mi te proteze neophodne. Naravno, ako bi se javio neko ko ima novca i ko želi da mi ih pokloni, ja ne bih odbio ali ne bih nikako drugačije jer je sav taj novac koji narod skuplja potrebniji ljudima koji se bore za život, ja sam zdrav i živim normalno nisu mi neophodne - kaže Tihomir.

Ostojić je nakon svega naučio bitnu životnu lekciju koju pokušava da prenese na sve ljude koji se nalaze u njegovoj situaciji. Kratka i jasna poruka velikog borca daje vetar u leđa svima koji pomisle da nešto ne mogu ili da nisu dovoljno jaki!

- Mnogo ljudi pada u očaj i javljaju mi se, ali su i pored toga što im je teško izloženi diskriminaciji ja sam imao tu sreću da nikada nisam bio žrtva diskriminacije i da sam nekako uvek mažen i pažen. Zato, ja koji sam preživeo sve ovo mogu da poručim svima da budu jaki, da prate svoje snove i da se sve može. Kada vam neko kaže da nešto ne možete, dokažite suprotno! Ulažite u sebe, a najbitnije je pored svega da smo živi i zdravi a prepreka kao prepreka, svako se u nekom trenutku preskoči - završava Tihomir svoju životnu priču za Telegraf.rs.

(Telegraf.rs)