Tomislav je profesorska legenda u Puli: Bivši đaci ga toliko vole da su mu skupili novac za skupe terapije

Brojne generacije učenika Tehničke škole u Puli za svog bivšeg profesora istorije Tomislava Mamića reći će da je on jednostavno - legenda. Ali, pritom neće ostati samo na rečima, navodi Istra24.

Iako je već 10 godina u penziji, bivši učenici ili - kako ih on zove - bivši prijatelji, redovno ga posećuju i kontaktiraju. Kad su čuli da boluje od teškog oštećenja očnog živca u kombinaciji sa žutom mrljom – zbog čega mu je pretio potpuni gubitak vida – nisu razmišljali ni tren. Otvorili su humanitarni račun u banci kako bi mu omogućili skupocenu terapiju injekcijama u klinici Svetlost. Naime, HZZO (Hrvatski zavod za zdravstveno osiguranje) ne pokriva lečenje injekcijama koje koštaju čak 5.700 kuna (oko 88.000 dinara) svaka. Zasad ih je Mamić primio tek dve, a koliko ga još čeka, ne zna, veli, ni dragi bog.

Preporučujemo

Kakav je bio kao profesor govori podatak da je od kraja avgusta na račun uplaćeno više od 150.000 kuna, a kakav je bio kao kolega govori činjenica da mu je prvu injekciju samoinicijativno uplatila bivša koleginica, profesorka fizičkog vaspitanja Daniela Koljđeraj.

Njegovi su bivši učenici, kaže ganuti profesor, zauvek postali deo njega, ali nije znao da je i on postao deo njih. Sve što rade za njega otkako se razboleo najveće mu je, veli, priznanje koje je mogao dobiti kao profesor i pedagog - nema većeg ni vrednijeg.

- Najpre sam ovde u Puli primao lek "avastin"; u desno oko deset komada, a u levo šest, i nije mi bilo ništa bolje. Onda su doktori doslovce odustali od levog oka i rekli da je pametnije da krenem da spasavam desno. Nakon 15 injekcija u desno oko, došao sam u situaciju da skoro ništa ne vidim i rečeno mi je da su šanse jako male, ali su me uputili na taj skupi lek u zagrebačkoj klinici Svetlost. Tada su moji bivši prijatelji dolazili tu kod mene i govorili mi: "Ajde, Tomo! Ajde, Tomo! Vi ste nas toliko zadužili da ćemo, ako treba, sakupiti novac i za lečenje koje će trajati godinama... - kaže profesor za Istra24.

Sedamdesetčetvorogodišnji penzionisani profesor istorije Tomislav Mamić živi sam s psom Morisom u porodičnoj kući u Škatarima. Rodom je iz Hercegovine, iz Tomislavgrada, a u Istru je stigao sada već davne 1975. godine. Prvo radno mesto našao je u Bujama gde je radio kao pedagog. Godinu dana kasnije prelazi u pazinsku gimnaziju gde predaje istoriju, da bi nakon dve godine konačno počeo da radi u sadašnjoj Tehničkoj školi Pula, a tada Centru Vlado Božac.

Uvek sam bio sirotinja i nije mi žao

- Tada sam kupio teren tu u Škatarima. To me stajalo 9.000 maraka, a ja sam od pokojnog oca nasledio osam. Jednu sam hiljadu pozajmio i od tada se nikad razdužio nisam. Pre par godina sam se možda malo stabilizovao novčano, ali uvek sam bio sirotinja i nije mi žao. Ljudi koji su teško prolazili u životu, prema deci imaju više empatije. Ako si profesor, uvek ćeš biti sirotinja ili nešto blizu toga. Ali to radiš jer želiš da gradiš mlade ljude i njihove karaktere. U suprotnom, znate, sve zajedno nema smisla - kaže skromno profesor Mamić.- Nikad u životu nisam imao nikakvu zaštitu. Otac mi je poginuo u Nemačkoj na gradilištu kad sam imao 13 godina i ja sam sigurno 20 godina nakon toga svaku noć sanjao da nije istina da je on umro. Sad sam prvi put u životu bogat, a istovremeno mi je neugodno. Sram me jer nisam navikao da mi neko daje. Ali opet, da nije bilo te dece – ja bih ostao slep, verujte. Kao profesoru, bilo mi je stalo da znaju osnovne stvari. Znači, morali su da znaju da je kralj Tomislav živeo u 10. veku, ali više meni znači to što oni meni i dan danas dolaze. Sigurno sam nekad i pogrešio, ali nikad namerno. Biće da su oni to i osetili - veli Mamić.

Terapija koju profesor prima zasad daje rezultata. Naime, ne tako davno bio je u fazi kada gotovo ništa nije video. Na levo oko doduše više uopšte ne vidi, dok mu se na desno oko vid polako vraća. Da ga nije snašla ova bolest nikad, kaže, ne bi mogao ni pretpostaviti da je sve te godine u pulskoj Tehničkoj školi odgajao tako kvalitetne ljude.

Meni to nije bio posao nego poziv

I pre no što su mu zatrebali, znao je, kaže, da ima podršku svojih bivših učenika odnosno prijatelja, ali da su mu toliko odani nije, kaže, mogao ni zamisliti.

- Štos je u tome što meni to nije bio posao nego poziv. Bio sam ja njima i strah i trepet, i to po nekoliko meseci. Ali, nikad to nije bilo neljudski. Morao sam malo i da taktiziram, da nauče šta smeju, a šta ne smeju. Bio sam im i ćaća i mater i prijatelj i svadljivac, pa i zloban prema kolegama i roditeljima kad je trebalo pomagati deci. Gledajte, jednog profesora svakog časa u razredu sudi najmanje dvadesetak ljudi, a oni su toliko kritični da vas snime za par meseci i gotovo. Ja sam tako stekao neki status koji je gotovo neobjašnjiv, ali samo zato što sam o svakom detetu brinuo kao da je moje rođeno, nezavisno od toga jesam li im bio razredni ili ne - kaže za Istra24 Mamić, profesor koji ima tu čast da su mu bivši učenici već unapred osigurali barem 25 terapija koje će mu spasiti vid, a što on sam, s profesorskom penzijom, nikad ne bi mogao da priušti.

(Telegraf.rs)