Luka pre 16 meseci nestao u vodama Indijskog okeana: Sestra Anđela očajna, porodica i dalje nema nijedan trag

Agonija traje već godinu i četiri meseca. Užasno je buditi se i ići u krevet s mišlju gde vam je brat, da li je živ... Ovako govori o agoniji koja traje godinu i četiri meseca, Anđela Rođenović, sestra Luke Aleksića iz Nikšića, koji je na misteriozan način nestao sa prekookeanskog broda gde je bio zaposlen kao električar.

- Znate, mi nijednog trenutka nismo pomislili da nije živ. Ne znamo šta se desilo, ne znamo ni šta da mislimo. Čovek, zdrav, prav, normalan, ima 24 godine. A vi se ujutru probudite i neko vam kaže da ga nema. I pritom vam ne daje nikakvu informaciju, da nema jednog traga. Jednostavno ga nema, nije došao na posao. Krevet neraspremljen, telefoni, tehnologija sve na svom mestu kao da nije ni legao. Kolege ujutro primjećuju njegov izostanak i kreće potraga - priča sestra Anđela za Blic.

Preporučujemo

Luka je nestao sa broda MSC Maeva u vodama Indijskog okeana kod Šri Lanke 28. septembra 2020, par dana nakon proslave svog rođendana.

Uslovi pod kojima je nestao, i dalje su nerazjašnjeni, jer, sem cigareta i upaljača, sve ostale njegove stvari su stajale tamo gde ih je ostavio. Tog dana, započela je životna agonija u kojoj majka, otac, dve sestre i brat imaju samo jedno pitanje - šta se desilo sa Lukom i kako je moguće da baš niko na brodu koji je brojao više od dvadesetoro ljudi na sebi, ne čuje i ne zna ništa o njegovom nestanku.

Kao porodica pomoraca, vezani su komunikacijski više nego bilo koja druga, zbog čega je nestanak najmlađeg člana familije, još bolniji.

- Nas je četvoro, dve sestre i dva brata, tata pomorac dve decenije, samo je on za razliku od Luke, život proveo na kruzerima. Većina muških glava uže i šire porodice je u toj kompaniji, od mazača do kapetana, pa manje više, poznata nam je većina brodova i jako veliki broj zaposlenih. A odgovorniju osobu od Luke nikad nisam srela - kaže Anđela.

Luka je godinama radio na brodu, kada je došao do pozicije električara. Na put na kojem mu se gubi svaki trag, pošao je u julu 2020. zajedno sa još par morepolovaca iz Crne Gore.

- To mu je bio četvrti ukrcaj, ugovori su mu bili devet meseci na brodu, par meseci kući i tako u krug. Luka je pošao na brod sa njih par iz Crne Gore kombijem. Bio je jako uzbuđen, napredovao je na poslu, bio je srećan sa tom ekipom - priča Anđela.

Vraćajući se u prošlost i u razgovore koje je vodila sa bratom, setila se da je imao sukob sa jednim od kolega na brodu, ali, kako joj je rekao, to je bilo izgladeno.

- Pre nego što će nestati, nekih desetak dana, pričao nam je kako na brodu ne rade kamere i da mu trebaju delovi da popravi. On je nestao u septembru, oni su u januaru stavili kamere. Tata je svake večeri sa njim češljao radni dan, voleo je i želeo da bude u toku sa njegovim napretkom.

Ogroman prekookeanski brod, na sebi je imao preko dvadesetak ljudi, od čega devet sa naših prostora, sedmorica koja su se ukrcala i dvojica se naknadno, kao obezbeđenje dok brod prolazi preko voda Iraka i Irana.

- Na brodu ih je u tom trenutku bilo 23, sedam iz Crne Gore, plus dva momka iz Srbije koja su se ukrcala kao obezbeđenje. Njihov posao je takav da buduna brodu samo u vodama gde ima pirata, nisu stalna posada i na brodovima su svega par dana. U vodama oko Iraka i Irana, oni su bili tu da ih štite dok ne prođu taj deo. Jedan živi u Grčkoj, drugi u Austriji i bili su tu sa njima tranzitno, deset dana. Oni su bili tu i kada je Luka nestao, iskrcali su se posle par dana. Pored njih, ostatak posade su činili Italijani. Mesec dana pre nego što će nestati, Luka je imao sukob sa jednim od njih, al to je bilo kratkog maha, izgladili su to, došao mu je na rođendan. Sporečkali su se nešto oko posla, ali ništa strašno. Nije se žalio na uslove rada, a i da je bilo nešto, ne bi mi rekao preko telefona, u to sam ubeđena, jako je obazriv tip osobe - zaključuje sestra Anđela.

(Telegraf.rs)