Aleksandra, koji je po Splitu napadao žene, povezivali i s nestankom njegovog dede: Telo nije nađeno

Aleksandar N, 28-godišnjak iz Gline, koji je subotu ujutro na splitskim Firulama i Blatinama staklenom flašom i kamenom brutalno i bez ikakvog povoda napao dve žene, poslednjih se meseci na splitskom području svima predstavljao imenom Stipe Bilić. Očigledno je mislio da će imati puno manje problema u komunikaciji s ljudima ako kaže da se zove Stipe, a ne Aleksandar, iako nije imao nikakva dokumenta s tim izmišljenim imenom.

Aleksandra su u subotu posle podne na području Gornje Podstrane uhvatili pripadnici Specijalne policije Split, koji su ga primetili u kamenolomu u Srinjinama kako se penje po brdu. Četiri specijalna policajca brzo su se rasporedila u formacijiu i krenula češljati brdo u potrazi za beguncem, očekujući da će ga neko od njih u tom "češljanju" uhapsiti.

No, kad su došli do vrha brda, iznenadili su se jer begunca nisu našli, a onda su ga ugledali kako sedi na vatrogasnom putu oko 200 metara niže. Javili su svojim kolegama gde se nalazi, a jedan od specijalaca je uspeo neopaženo da mu se prišunja na 20-ak metara udaljenosti. Kad je viknuo: "Stoj, policija!", begunac je skočio kao oparen i pobegao prema ruševnim i napuštenim kućama na tom području.

Policajci su odmah pojurili za njim te su, kako saznaje Slobodna Dalmacija, uspeli da ga uhvate nakon što je nogom razbio vrata jedne kuće, u kojoj su bile tri žene, te je, videvši da mu je policija za petama, pobegao preko ograde i sakrio se u grmlju. Tamo su ga pripadnici splitske Specijalne jedinice i zatekli, te je bez pružanja otpora pred uperenim oružjem poslušao njihovu zapovest, legao na pod i stavio ruke na leđa, te je vezan lisicama i uhapšen.

Nakon što je ispitan na Županijskom državnom tužilaštvu zbog sumnje da je počinio dva pokušaja ubistva, sudija istrage mu je odredio jednomesečni istražni zatvor zbog opasnosti od ponavljanja dela.

Već je poznato da je  Aleksandar N. od 2014. godine do danas čak 13 puta osuđivan, što uslovno, što na zatvorske kazne, te da ima i dve optužnice iz 2020. godine za krađe i teške krađe.

No, kako Slobodna Dalmacija saznaje, policija Sisačko-moslavačke županije, pod koju spada i područje Gline, smatrala ga je "osobom od interesa" za puno ozbiljnije krivično delo od krađa, odnosno sumnjali su da je povezan s nestankom svog dede Miloša N. iz sela Roviška.

Naime, 28. decembra 2019. godine policiji je prijavljen nestanak tada 89-godišnjeg Miloša, koji je poslednji put viđen deset dana ranije. Kako su tada pisali lokalni portali, za nestalim Milošem policija je pokrenula opsežnu potragu, u kojoj je učestvovalo i 20 spasilaca HGSS-a s tri potražna tima sa psima.

Na terenu su bila i trojica radnika MUP-a te četiri vatrogasca VP-a Petrinja, koji su ispumpavali okolne bunare jer se sumnjalo da nestali čovek nije možda ubijen i bačen u neki bunar. Osim toga, učesnici potrage su kopali i pregledali i deponiju đubrišta u dvorištu njegove kuće jer se mislilo da ga je možda ubica tu zakopao.

No, sav taj trud nije urodio plodom. Telo nesretnog starca do dana današnjeg nije pronađeno, a kako nema tela, zasad nema mogućnosti da se s njegovim nestankom poveže bilo ko, pa tako ni njegov unuk. Neki iz toga kraja tvrde da je, nakon nestanka starog Miloša, Aleksandar rasprodao sve što se moglo rasprodati te da je otišao s tog područja.

Splitski policajci znali su za ove sumnje i pokušali su tokom kriminalističke obrade da razgovaraju s njim o tome, no 28-godišnjak je ostao "zakopčan" i ništa im nije rekao.

- Tog momka nisam nikad videla iako znam, jer mi je Miloš pričao, da su bili u kontaktu. Miloša je znala cela Glina, dolazio je uvek na prastarom biciklu, žalio se kad bi mu isključili struju, kad bi imao bilo kakve probleme. Žalio mi se i da je bio napadnut i opljačkan u šumi, da su mu razbojnici uzeli motornu testeru. Znam da je policija u vezi njegovog nestanka odradila sve što je mogla - kazala je u telefonskom razgovoru Branka Bakšić Mitić, dogradonačelnica Gline, koja je široj javnosti postala poznata kao neumorna humanitarka koja je nesebično pomagala ljudima nakon katastrofalnog potresa koji je pogodio taj kraj.

O Aleksandrovom dedi Milošu, u sklopu reportaža o teškom životu ljudi na tom području, izveštavali su mnogi mediji, među kojima i Jutarnji list. Tako je, na primer, dve godine pre njegovog nestanka Vladimir Jurišić, novinar "Novosti", posetio Miloša, koji mu je, uz kozje mleko što je bio jedini napitak koji je imao, pričao svoju životnu priču. Nakon što je tokom Drugog svetskog rata i posle njega izgubio sve članove porodice, Miloš se oženio, dobio sina Dragana (Aleksandrovog oca), no žena ga je brzo ostavila, a sin je otišao u Ameriku. U avgustu 1995. godine Miloš je, preko BiH i Srbije, otišao sinu u Hjuston.

- Nije meni bilo loše u Americi. Gladan nisam bio, a imao sam i svog novca jer sam povremeno radio. Ali, brate, tuđa je to zemlja. Banija je daleko, a ja sam stalno razmišljao o ovim poljima i voćnjacima. Nekako sam izdržao do 2004. godine, a onda sam rekao sinu da više ne mogu i da idem svojoj kući, pa šta bude. Kad sam se našao pred svojom kućom, imao sam šta i da vidim. Sve oštećeno, zaraslo, zapušteno i pokradeno. Nije bilo druge nego zasukati rukave. Uspeo sam da popravim kuću toliko da mogu u njoj živeti, ostvario sam 1.100 kuna penzije jer sam nekad bio vozač u glinskoj ciglani i kakav-takav život je krenuo. Gotovo 15 godina čekao sam struju, molio, kumio, pisao molbe i zamolbe. Kad mi je dozlogrdilo, uveo sam je svojim novcem. Kasnije me posetio i sin Dragan iz Amerike, ali bolje bi bilo da nije dolazio. Došao je i umro ovde na Baniji. Tako sam izgubio poslednjeg svog, poslednju svoju krv i evo me, samujem ovde. Do kada ću, ne znam - rekao je tada novinaru Miloš N.

Zanimljivo je da tada, iz ko zna kojeg razloga, nije spominjao svog unuka Aleksandra.

- Gledam ja ovo moje malo seoce Rovišku, nekada puno ljudi i dece, danas pustoš koju sve više guta šuma. Moja porodica nije spadala u imućnije, ali imali smo sto rali zemlje koju smo obrađivali. Držali smo četiri vola, par konja, svinje, krave, ovce i živinu. Posebno smo imali jednog konja kojeg smo mi deca jahali - govorio je deda koju godinu pre nego što je netragom nestao.

(Telegraf.rs)