Rođena je kao Marijana Živković i data na usvajanje: Našla je sestru, brata i majku, a sad traži oca

Foto: Unsplash.com

U januaru 2013. godine imala sam nekoliko slobodnih dana. Prijatelj iz Osijeka predložio mi je da dođem u Hrvatsku i da mi on pomogne da pronađem biološke roditelje. Rekla sam sinu da moram da idem jer imam nerešenog posla i tako je počela moja potraga, priča za 24sata Marija Kočiš (36).

Preporučujemo

- Zanimalo me je ko sam, odakle dolazim, ko su ti ljudi koji su mi biološki roditelji, zašto su me dali na usvajanje... Vrlo sam zahvalna ljudima koji su me usvojili i pružili mi sve što su mogli, ali i dalje stoji ta praznina u meni, to pitanje ko sam - objašnjava on.

Marija je rođena 2. novembra 1984. godine u Osijeku pod imenom Marijana Živković. Njena biološka majka dala ju je na usvajanje, a iz Dečjeg doma Klasje usvojena je u januaru 1987. godine.

Usvojio ju je bračni par Duklos: on Francuz, a ona iz BiH. Tad je dobila novo ime, Marija Duklos.

- Mislim da sam oduvek nekako znala da nisam baš njihova. Ne od tate i tatine strane, ali mamina strana me drugačije tretirala. Rođaci bi neke stvari smeli i dobili, ja ne. Jednostavno je odnos bio drugačiji. Kad sam imala 10, Duklosi su mi rekli da sam usvojena. Sećam se da nisam bila u šoku. Kad sam imala 15, majka mi je rekla da imam i starijeg brata i sestru - govori Marija.

Ubrzo je odnos između nje i majke koja ju je usvojila počeo da propada.

- Znala mi je u žaru svađe reći: "Mama te ostavila jer te nije volela". Tata je, nažalost, preminuo. Nisam mogla da tražim boljeg od njega, bio je stvarno divan otac. On je hteo da mi pomogne da ih pronađem, ali uvek bi nas nešto sprečilo, najčešće majka. Čim sam finansijski stala na noge, krenula sam - priseća se.

Potraga u Hrvatskoj

Došla je u Osijek, našla se s prijateljem, Lorandom Kočišem, i prvo odredište bio im je Dečji dom Klasje.

- Dočekala nas je direktorka, gospođa crne kratke kose. Ušla sam u njenu kancelariju, a ona mi je rekla da nema pravo da mi da nikakve podatke o mom dolasku u dom i usvajanju - prepričava Marija.

Očajna, nije znala gde bi dalje tražila, a nije joj ni jasno zašto joj ne mogu dati podatke o njenom poreklu. Pisanim putem zatražila je da je prime na sastanak u Centru za socijalni rad. Vreme je prolazilo, morala je brzo da reaguje jer je za nekoliko dana morala da se vrati u Francusku.

- Nakon dva-tri dana su me primili. Tamo su mi na uvid dali nekoliko dokumenata, ali među njima nije bio moj rodni list nego dokumenti koje su moji usvojitelji dali, dokazi o visini plata, njihovom zdravstvenom stanju, takvi papiri. Naletela sam na papir na kojem piše da mi je biološka majka R. Ž., a biološki otac Š. M. Pisalo je i da on ne zna za mene, odnosno za njenu trudnoću, i da ona ne može da se brine o meni zbog finansijskih razloga. Pisalo je i da je moja biološka majka pre mene rodila još dvoje dece, ali u Požegi. Brzo sam zapisivala sve što sam našla, bila sam vrlo uzbuđena - govori Marija.

Ona i Lorand seli su u automobil i zaputili se u Požegu.

- Nisam imala šta da izgubim. Imala sam osećaj da moram da odem tamo, da je ovo trenutak u kojem ću saznati odakle dolazim. U bolnici sam dala ime koje je pisalo u papirima. Tu su mi rekli da mi ne mogu pomoći jer ne smeju da daju nikakve informacije. Nadala sam se da neko poznaje moju majku. Molila sam, pokušavala da dokažem ko sam i, kako nije prošlo prezime koje je pisalo u papirima, dala sam svoje prvo prezime, Živković - prepričava Marija.

Jedna od radnica bolnice sažalila se nad njom i rekla joj da imaju pacijentkinju s tim prezimenom koja živi u Gradištu.

- To mi je dalo nadu, ali u tom trenutku prođu vas svakakvi osećaji. Lorand mi je rekao da ne mogu sad da odustanem. I nisam. Odvezli smo se u Gradište i raspitali se u mestu gde da nađemo osobu čije sam ime dobila u bolnici. Ispostavilo se da mi je to baka - govori Marija i dodaje:

- Izašla sam iz automobila ispred te stare kućice i zastala. U dvorištu je stajala starija gospođa s maramom na glavi. Pitala sam je zna li moju biološku majku. Rekla je kratko: "Da". Potom sam je pitala zna li mog brata D. i sestru J. Odmah me je pitala šta je meni D. Tad sam se pribrala i rekla joj ko sam i zašto sam došla. Bila je nepoverljiva i nije htela da mi da nikakav kontakt - govori Marija.

Pogledala me i rekla: "Znam ko si"

Marija je mislila da su udarili u zid, ali Lorand se setio da poznaje lokalce koji drže radnju. Otišli su do tamo, ali prodavačica nije poznavala njenu majku, ali poznaje majčinu venčanu kumu.

- Čim je kuma ušla u radnju, pogledala me i rekla da zna ko sam. Rekla mi je da je baka odgajala brata, a mama je sa sestrom otišla u Sarajevo, gde ima i muža i radi - nastavlja ona.

Nazvali su brata, koji je ostao u šoku, ali je pristao da se nađe sa njom na benzinskoj pumpi u blizini. U roku 40 minuta ispred nje je stajao čovek kojeg nikad nije videla, ali sličnost se nije mogla zanemariti.

- U toj situaciji ne znate hoćete li se zagrliti ili rukovati, nema nekih pravila za to. Pogledao me i rekao mi da sam ista naša majka. Nije znao da postojim i nazvao je majku. Ona je prvo rekla: "Živote, nije istina! Uradite DNK, nije istina!" On ju je još jednom pitao, a ona je nastavila po svom. Iduće jutro je priznala da postojim. Posle, tog dana, brat me nazvao i rekao mi da me vodi u Sarajevo da upoznam majku i sestru - priča Marija.

"Majka me je ignorisala"

Prvobitno uzbuđenje zbog toga što će napokon upoznati majku i sestru i biti bliže tome da sazna ko je ubrzo je splasnulo.

- Majka me većinu vremena ignorisala, trudila se da ne gleda u mene. Sestra je bila nekako ljubazna, ali joj je bilo neugodno, kao da zna nešto više. Povukla sam majku na stranu jer sam htela da porazgovaramo kao dve odrasle osobe...

- Samo mi je rekla da je bila silovana i da je tad s njom bila i njena prijateljica. Drugi članovi porodice su mi svašta govorili, a i ona je menjala priče, ne znam više u šta da verujem - govori Marija i dodaje:

- Ta cela situacija bila je vrlo nelagodna jer njen ondašnji suprug nije znao da ja postojim. Uz to, tu su bili razni članovi porodice, a neko od njih spomenuo mi je izvesnog I. Č., koji im je kroz život finansijski puno pomogao, a majci je našao i posao u Sarajevu. To me ime kopka sve ovo vreme. Vratili smo se isti dan u Hrvatsku, a ja sam morala natrag u Francusku.

Međutim, to ni blizu nije bio kraj njene potrage. Marija je na društvenim mrežama podelila šta je do tada saznala o svom poreklu, između ostalog i da u papirima stoji kako joj je biološki otac Š. M. On je preminuo, ali Marijina je objava došla do njegovog sina. Za Š. M. pričalo se po mestu da ima još jedno dete, za koje ne zna gde je, što je za Mariju bio znak da će njena potraga uskoro završiti. I ona i zakoniti sin pokojnog Š. M. dali su uzorak svoje sline i poslali sve na DNK analizu.

- Nakon toga sam mogla samo da odem kući i da čekam. Tad sam se već doselila u Hrvatsku. Uskoro je stigao poziv da su rezultati gotovi, ali dočekao me hladan tuš i razočaranje. DNK rezultati su pokazali da mi Š. M. nije biološki otac, makar tako piše - govori razočarana Marija.

Kaže da je cela ova potraga počela jer biološka majka odbija da joj kaže ko joj je zapravo otac.

- Došla sam opet u Centar i Dječji dom te rekla da želim da vidim svoja dokumenta i izvod iz matične knjige rođenih, a gospođa mi je odbrusila da su mi već jednom pokazali i pitala me zašto meni to opet treba. Rekla mi je da mi ne sme dati da vidim više od jedanput - govori razočarana Marija.

Ministarstvo: Ima pravo na papire 

Novinari portala 24sata kontaktirali su Dječji dom Klasje, ali tamo je sad nova direktorka.

- Teško mi je da komentarišem konkretan slučaj jer nemam podatak koje godine je navedena osoba tražila informaciju, ali s punom odgovornošću tvrdim da od novembra 2014. godine, otkad sam direktorka Centra, nije bila kod mene na razgovoru niti me je kontaktirala. Ujedno napominjem da je zbog Zakona o zaštiti ličnih podataka ustanova dužna da štiti identitet osoba koje su bile u ustanovi i pre davanja bilo kakvih informacija mora d autvrdi ima li osoba koja traži neku informaciju zakonsko pravo na to i je li saglasna s tim da se trećoj strani daje ikakva informacija - odgovorila je direktorka Miranda Glavaš-Kul.

Iz ministarstva kažu da Marija ima pravo na svoja dokumenta, ako ih zatraži pisanim putem od Centra za socijalni rad.

- U skladu sa odredbama porodičnog zakona, osoba koja je usvojena ima pravo da dobije na uvid podatke o usvajanju. Uvid u spise predmeta dopustiće se punoletnom usvojeniku, usvojitelju i roditelju koji je dao pristanak da dete usvoji njemu poznati usvojitelj, odnosno bračni ili vanbračni drug roditelja deteta - stoji u odgovoru.

A iz svega ovoga rodila se i lepa ljubavna priča. Marija i Lorand, prijatelj koji joj je pomagao da pronaš roditelje, u tom su se procesu zaljubili, venčali i danas imaju petoro dece. Ona se vratila u Hrvatsku, a potom su se zajedno preselili u Nemačku. Marija je ponovno poslala zahtev za uvid u svoju dokumentaciju i Centru za socijalni rad i Dječjem domu Klasje, a o svemu je obavestila ministarstvo. Kaže da se u međuvremenu smirila i prestala da zamera biološkim roditeljima. Sad samo želi da pronađe oca.

Dok čeka odgovor od institucija, nada se da će i ovaj tekst nekoga ko je upućen u priču podstaknuti da joj se javi.

(Telegraf.rs)