Savom je plutao kofer, u njemu su bila dva ubijena dečaka: Majka dobila jezivu poruku

U Jugoslaviji se davne 1976. godine dogodio stravičan zločin, kada je otac u Hrvatskoj žicom zadavio svoja dva sinčića starosti pet i četiri godine. Tela dečaka su spakovana u kofer i potom bačena u Savu, a našao ih je jedan ribar, piše RTL.

Branko Lazarević, bivši policajac i šef ekipe za očevide Policijske uprave zagrebačke, novinar i publicista za RTL sada otkriva događaje na kojima je radio sa svojom ekipom.

Lazarević je pojasnio i zašto je ovaj slučaj iz 1976. godine važan i za današnje policajce.

- Nakon što se dogodilo ubistvo dvojice dečaka i nakon što smo pronašli njihovog ubicu, mi, malo iskusniji i stariji policajci, uvek smo mladima govorili kako je prilikom obavljanja uviđaja potrebno puno truda i strpljenja pri pronalasku tragova. U ovom uviđaju policajac koji se bavi pronalaskom otisaka papilarnih linija uspeo je strpljivim radom da izazove otiske papilarnih linija na staklenoj boci koja je bila u koferu, a taj kofer je bio bačen u Savu i plutao je nekoliko dana u mutnoj reci - istakao je Lazarević za RTL i dodao:

"Dakle, uz puno truda i znanja može se izdvojiti mnogo tragova na mestu događaja i pomoću njih se može nekome dokazati da je počinitelj krivičnog dela. Ne treba nikada unapred govoriti i suditi da na nekom mestu događaja nema korisnih tragova."

"Halo, policija! U koferu je mrtvo dete"

Darko je mirno pecao kada je opazio kako poveći kofer sporo plovi kanalom, piše RTL. Pratio ga je pogledom. Kofer je prošao pored njega i dvadesetak metara dalje zastao u plićaku. Ribolovac je odložio štap i pohitao da ga stigne. Plašio se da kofer ne krene dalje. Morao je malo da zagazi u vodu da bi ga dohvatio, a onda ga je izvukao na obalu. Kofer je bio težak, voda je iz njega curila na sve strane. Kada je video da je po sredini vezan duplom plavo-belom žicom, to je samo povećalo njegovu znatiželju. Odvezao ju je i podigao poklopac. Prizor ga je užasnuo. Zavrtelo mu se u glavi. Poklopac mu je ispao iz ruku. Potrčao je prema prvom kafiću kako bi se domogao telefona. Nazvao je policiju u Velikoj Gorici i jedva izgovorio: "Ovde u kanalu u koferu je mrtvo dete."

Reči su zbunile dežurnog policajca koji se javio. Tražio je još informacija:

"Samo malo, pričekajte, ostanite na vezi, recite u kom kanalu?"

"U kanalu Sava-Odra, malo nizvodno od nadvožnjaka", odgovorio je Darko.

"Dolazimo! Ostanite tamo da nam pokažete gde ste pronašli kofer", poručio je policajac, prenosi RTL.

Dva zagrljena mrtva deteta

Policajac koji je prvi stigao, pažljivo je podigao poklopac. Šok je bio još veći. U koferu nije bilo jedno dete, bilo ih je dvoje. Ležali su bočno, okrenuti jedan prema drugome. Izgledalo je kao da su zagrljeni. Pored njih su bile nagurane dve staklene boce od litre napunjene vodom.

Policajci s terena odmah su o slučaju obavestili kolege iz Đorđićeve. Prvi su do kanala stigli Džemil Hasanović i Ljuban Miličević.

"Izgleda mi kako da su blizanci", rekao je Džemil.

"I meni se čini", složio se Ljuban.

Dugo su bljeskali fotoaparati. Policajci su beležili baš sve.

Mrtva tela dečaka prevezena su u Zavod za sudsku medicinu i kriminalistiku. Položeni su zajedno, jedan do drugoga, na hladni i gotovo uvek vlažni kameni sto. Policajci su sada mogli detaljnije da pregledaju tela. Jedan dečak je visine 105 centimetara. Bio je odeven u tamnoplavu pidžamu. Na grudima je imao prišivenog nasmejanog, zadovoljnog dečaka u mornarskoj majici koji je u ustima imao lulu, a u rukama brodsko kormilo.

Drugi je bio visok 102 centimetra, imao je svetloplavu pidžamu na čijem levom džepiću je bio lik laneta koje se igra. Bili su već ukočeni. Svaki je na vratu imao vodoravna, duboka utisnuća široka svega par milimetara. Lekar obducent bio je kategoričan:

"Smrt je nasilna. Nastala je usled davljenja nekom tankom vrpcom, trakom ili žicom".

Bilo je jasno, decu je neko ubio.

"Treba pronaći ubicu, ali nije to lako u ovakvim slučajevima. Ovde se ne zna ni ko su žrtve. To je prvo što treba da se utvrdi. Uobičajena procedura u ovakvim slučajevima je da se najpre pregledaju evidencije nestalih osoba. Nije bilo niti jedne prijave nestanka dece. Poslat je raspis svim policijskim stanicama u Hrvatskoj. Dali su opis mrtvih dečaka i zatražili u prvom redu informaciju o njihovom identitetu, ili o nestanku pa i o samoj smrti", piše u tekstu hrvatskog portala.

Za svaki slučaj kriminalistički tehničar je osušio boce izvađene iz kofera i na jednoj od njih uspeo da izdvoji otisak prsta.

Komšija od policajca obešen u šumi

Narednog dana, u zagrebačkoj policijskoj stanici Trešnjevka uključio se teleprinter. Nekoliko minuta je pisao, a da pomoćnik šefa smene Simo Manojlović nije ni obraćao pažnju na njega. Kada se teleprinter zaustavio, Simo je potpisao pristiglu depešu i odmah je počeo da je čita.

Što je duže čitao, imao je šta da vidi. U šumi kod Novske, nedaleko od puta pronađen je automobil zagrebačke registracije. Pored njega bio je obešen muškarac koji kod sebe nije imao dokumenta. Policajci iz Novske dali su lični opis obešenog muškarca i tražili da zagrebački policajci utvrde ko je vlasnik vozila, ko ga koristi i ko bi mogao biti taj muškarac.

Čitajući pristiglo obaveštenje, puno toga Simi je bilo poznato. U prvom redu učinila mu se poznata marka i registarska oznaka vozila. Njegov komšija Boris ima takav automobil. Nije znao napamet koji su brojevi na registarskoj oznaci, ali mu se činilo da je baš taj broj. I lični opis obešenog muškarca sličan je Borisovom. Ušao je Simo u bazu podataka registrovanih vozila i utvrdio je da je to zaista vozilo njegovih komšija i da je vlasnica dvadesetšestogodišnja Štefica, Borisova supruga. Znači, Boris bi mogao biti obešeni muškarac.

Kada je sve to malo povezao, Simo je nazvao dežurnog u Đorđićevu i saopštio mu ko bi mogao biti muškarac obešen u Novskoj. Nastupio je još jedan šok za policajca s Trešnjevke. Dežurni iz Đorđićeve rekao mu je da su dan ranije pronađena dva mrtva dečaka koji bi mogli biti Štefični i Borisovi sinovi i pitao ga da li bi mogao da ih prepozna. Simo je pristao da ode u Zavod za sudsku medicinu kako bi pogledao mrtve dečake.

Nije mogao da prihvati činjenicu da su Boris i njegovi sinovi mrtvi. Koliko puta su, kada bi se on policijskim automobilom dovezao pred zgradu, ulazili u njega i otimali se ko će pre da sedne za volan glumeći da i oni progone lopove. Dopuštao im je da uključe rotaciju i posmatrao bi ih kako uživaju. Ponekad bi upalili i sirenu, ali njen prodorni zvuk bi ih uvek prestrašio.

Mrtve dečake identifikovao policajac

Krug se pomalo počeo zatvarati i sada je već dosta toga policiji bilo jasno. Ujutro nakon noćne smene, Simo nije išao kući već je sa Džemilom i Ljubanom krenuo na Šalatu da pogleda jesu li ubijeni dečaci njegove komšije. Bilo je teško starom policajcu kada je ušao u salu za obdukcije. Polako, sitnim koracima prišao je stolu na kojem su ležali dečaci.

- Da, to su oni. Ovaj viši rastom je Ričard, star je pet godina. Manji je Robert i godinu dana je mlađi - identifikovao ih je policajac s neizmernom tugom.

Vođa grupe za krvne delikte Damir Lončarić i Džemil krenuli su u Novsku. Što se najbrže moglo stigli su u šumu. Još iz daleka videli su da su obilno krvavi prednji blatobrani i hauba. Na polici ispred volana bio je krvav tapetarski nož. U prtljažnom prostoru pronašli su nekoliko metara žice plavo-bele boje, iste onakve kakvom je bio vezan kofer u kojem su pronađena mrtva deca.

Automobil je bio metar udaljen od ovećeg stabla graba gde se obesio muškarac. Na podlakticama, malo iznad šaka, imao je velike rezne rane.

Nije bilo dvojbe, samoubica je Boris. Najpre je tapetarskim nožem prerezao vene na podlakticama, a onda se obesio.

Veštak je utvrdio da je otisak prsta nađen na boci iz kofera baš Borisov otisak. Sada se već znalo da je Boris zadavio svoju decu i stavio boce u kofer zajedno s njima kako bi bio siguran da će kofer pod težinom potonuti.

"Uzalud nas tražiš, ja sam ubio decu svojim rukama..."

U Zagrebu, na Trešnjevci, sva izbezumljena Štefica je već treći dan iščekivala Ričarda, koji je toga vikenda bio kod oca. Prema dogovoru, Boris je trebalo da ga dovede dan ranije, ali nije bilo ni njega ni deteta. Čula je da se policajci raspituju za automobil i za decu, ali još uvek nije ništa mogla da poveže.

Mislila je da je negde počinio neki prekršaj, da je decu sakrio. Tog trećeg dana, vraćajući se s posla, Štefica je u poštanskom sandučiću pronašla razglednicu iz Novske. Dobro poznatim rukopisom bile su ispisane rečenice:

"Uzalud nas tražiš, ja sam ubio decu svojim vlastitim rukama kao što ću učiniti i sada sa sobom. Ne znam zbog čega si uvek bježala okolo tražeći sreću drugde ne shvatajući da je najveća sreća biti s nama. Uostalom, ne znam zbog čega i tebe nisam povukao s nama, ali učini to radije sama.

Vole te tvoji Boris, Ričard i Robert."

Stajala je dugo kod kod poštanskog sandučića i nekoliko puta pročitala poruku. Nije mogla ni da zamisli da su odjednom svi mrtvi. Potajno se nadala da Boris samo želi da je prestraši i da će se svi zajedno vratiti. Nakon dugo vremena poželela je što pre da ga vidi, ali ni njega ni dece nije bilo.

Došla je u Đorđićevu i policajcu koji je vodio slučaj, pokazala razglednicu. Policajac je pročitao, nije odmah ništa rekao. U stvari, nije znao kako da joj saopšti šta se dogodilo. Gledajući ga, Štefica je procenila da on već dosta toga zna i počeo je da je obuzima još veći strah. Osećala se malenom, sićušnom, praznom...

Plakala je dugo. Nije mogla da se smiri i ništa nije moglo da ublaži tu bol i tugu.

Ljuban i Džemil su otišli u Borisov stan u kojem je još ostala živa samo njegova baka. Teško je bilo gledati pogrbljenu staricu kada je zaplakala. Brišući suze izgovorila je: "Da sam barem ja mrtva". Pričekali su da se starica isplače i zamolili je da im pokaže dečju sobu.

Na podu su bile složene igračke. Bile su odvojene. Baka je pokazala. "Ovo je Ričardov ugao, a ono je Robertov." U Ričardovom, najviše je bilo brodova i čamaca.

Baka je ispričala da su se Boris i Štefica upoznali u Stubičkim Toplicama i ubrzo se venčali. Krenule su svađe. Razveli su se. Ričard je pripao mami, a Robert tati. Vikendom su braća bila zajedno, nekada kod Borisa, a nekada kod mame. Izgledalo je kao da ih je Boris neobično voleo. Pretprošlu noć bio je s njima negde napolju. Došli su kasno. Uneo ih je u stan noseći jednog na jednoj, a drugog na drugoj ruci. Svi su bili dobre volje, bili su veseli, igrali su se. Nekoliko sati kasnije svi su bili mrtvi. Pokopani su na zagrebačkom groblju Miroševac. Pokopani su zajedno - otac i sinovi koje je ubio.

(Telegraf.rs)