Milan reskirao život da iz Afrike dovede suprugu Meri, koju nikad pre toga nije video

Foto: Facebook/Mary Dunor Pavlović

Više od osam meseci, deset hiljada evra, četiri negativna testa na koronu bilo je potrebno kako bi Milan Pavlović iz Studenaca (Ljubuški) u rodnu kuću doveo svoju suprugu – Afrikanku Meri Donor Pavlović iz Sijera Leonea, piše Večernji list BiH.

Ova fascinantna priča o ljubavi koja ne poznaje granice, upornosti, strpljenju i administrativnim barijerama, za koje nisu mogli ni sanjati da postoje, svoj srećan epilog dobila je dan uoči Božića, godinu dana nakon što je i počela. U njen rasplet bilo je uključeno pola sela, brojni prijatelji iz Švedske, Hrvatske, BiH, veleposlanstva RH i BiH, Ministarstvo spoljnih poslova...

- Od Gugla do braka sve je ovo "zakuvao" naš pop - kaže Milan.

Naime, kako se ne boji visine, Milan je svake godine zadužen za postavljanje najviših ukrasa na drvo u crkvi Presvetog Srca Isusova u Studencima. Tako je bilo i pretprošle godine. Došao je na odmor kući iz Švedske, gde radi već nekoliko godina, a župnik don Ivan Štironja ga je pozvao da pomogne oko drvca i jaslica.

- Kad sam odlazio, on me blagoslovio i u blagoslovu zaželeo da mi se ispune sve želje. Nekoliko dana nakon toga na društvenim mrežama sasvim slučajno sam upoznao Meri - smeje se Milan, čije je selo poznato po velikom broju neženja.

Sporazumevanje nije išlo lako

- Jedno veče došao sam s posla i gledao nešto po Fejsbuku, kad sam na jednoj stranici naletio na Meri koja je napisala kako traži samca. Onako iz šale sam se javio, i ne sluteći da bi to mogla biti ozbiljna priča. Nije prošlo nekoliko minuta, ona mi je odgovorila. Tek tada nisam znao šta dalje. Naime, ona priča engleski, a ja znam tek pomalo da se sporazumem - prepričava početke ove neobične priče Milan.

Pomoć je potražio na Gugl prevodiocu, nije mu bilo lako.

- Ma to je bilo skroz smešno. Napišem nešto, on prevede nešto totalno drukčije. Pa me ona zove i pita na šta sam mislio.

Danas im je komunikacija nešto bolja. On se bolje služi engleskim, ona barata s nešto reči hrvatskog. A Google uskače kad je to nužno. Nakon nekoliko meseci online komunikacije Milan i Meri zaključili su da bi hteli da se vide i tu počinje maratonska borba za susret uživo.

Prva opcija bila je da Meri dođe da poseti njega u Švedsku, ali zbog administrativnih barijera i lokdauna koji je bio u Evropi u proleće, to nije bilo izvodivo. Onda se Milan odlučio na “borbu s vetrenjačama”, koja ga je koštala hiljade evra, propale su avionske karte, stotine minuta telefonskih razgovora, živaca...

- Tri puta kupio sam kartu, ali su odgodili letove. Krenuo sam preko Brisela pa da kupim turističku vizu kad stignem u Afriku, ali na aerodromu mi nisu dali dalje jer su rekli da to nisu valjani dokumenti, pa sam se vratio u Švedsku.

Njen stric koji radi u migracionom centru u Africi poslao mi je pozivno pismo i opet sam krenuo na put preko Brisela, ali opet su me vratili jer su zbog korone ograničena putovanja, a ja, prema njima, nisam imao valjan razlog za putovanje. I opet sam se vratio u Švedsku.

Onda mi je jedan prijatelj koji radi na aerodromu, a kojeg sam upoznao upravo kupujući karte, čekajući letove i pokušavajući da nađem liniju prema Africi, rekao da bih možda mogao da pokušam preko Sarajeva i Turske. Tako je i bilo.

Merin stric poslao je vizu i pozivno pismo, iz Sarajeva sam otišao u Tursku i tamo opet boravio na aerodromu u iščekivanju hoće li me pustiti dalje ili neće.

Pustili su me dalje i otišao sam po svoju ženu - priča Milan kojeg su već pomalo počeli zezati hoće li je dovesti, je li siguran da nije u pitanju prevara. Naime, svaki put kad je pokušao da odleti u Sijera Leone, morao je da uzme odmor na poslu.

Svi držali palčeve

- Dok bih čekao let, koji bi na kraju bio otkazan, šef bi zvao da vidi gde sam, hoću li uspeti. Ovamo su prijatelji i rodbina bili u iščekivanju. Svi su držali palčeve... Onda, kad bi mi javili da je otkazano ili da ne mogu jer od 100 potrebnih papira nemam taj neki 101., zavladalo bi razočarenje - kaže Milan koji bi o svojim pokušajima odlaska u Afriku mogao napisati tri knjige.

Ni sam ne zna kako je uspeo da se snađe po aerodromima, ali je uspeo. Let iz Sarajeva krenuo je za Tursku, a potom iz Turske za Afriku. Kad se avion otisnuo s tla Turske, kroz glavu mu se motalo svašta. Bio je radostan što će konačno uživo upoznati devojku s kojom se dopisuje mesecima, a u isto vreme bila je prisutna nelagoda od nepoznatog.

- Nisam se bojao, ali tu je bila ona doza sumnje: što ako je sve prevara, ako je cilj izvući novac. Pa je tu bilo i onih koji su mi govorili kuda idem. Da će me tamo oteti, prodati mi bubreg, izbosti me... Laknulo mi je kad sam pri izlasku iz avion ugledao čovjeka koji je držao papirić s mojim imenom, a kojem je Meri platila da dođe po mene. A pravo olakšanje osetio sam kad sam ugledao nju i upoznao njenu porodicu - prepričava Milan.

Merin otac je automehaničar, što je njoj, sestrama i bratu osiguralo pristojan život u zemlji “krvavih dijamanata”, ali većina njih živi jako loše. Milan naglašava kako je to neobična zemlja, srednji sloj gotovo da ne postoji. Na ulicama su ljudi obučeni u vojne odore s puškama u rukama.

Kući stigli do Božića

Milan za Večernji kaže da je boravio u jako skupim hotelima, a da je s druge strane video ljude koji žive u kućama bez prozora i vrata.

- Nemaju ništa. Zanimljiva je to zemlja. Vrlo korumpirana. Takvo im je nasleđe. Jer belci su ti koji su uvek tu dolazili i izvlačili korist, korumpirajući domaće vlasti. Oni, kad vide belca, odmah ga smatraju nekim od koga mogu izvući novac - nastavlja Milan i dodaje da je glavni problem voda. Retko koja kuća ima dovod vode, ali zato imaju bunare pred kućama. Imaju skupe hotele, ali drže ih stranci, lokalno stanovništvo tu radi za sitniš.

- Žive život naših starih. Meni je majka pričala da joj je, kad se ona venčavala, neko od rodbine doneo svezanu kokoš. To je bio običaj. Rekla mi je da ja to neću nikad nigde videti. A, evo, doživeo sam to na svom venčanju. Merin rođak je po završetku čina venčanja predao njoj svezanu kokošku jer je to kod njih običaj - kaže Milan koji se nakon nekoliko dana boravka u Africi venačao sa Meri.

Venčanje se, verovatno, ne bi dogodilo tako brzo da to nije bio uslov da ona može da pođe s njim. Nakon venčanja dobili su venčani list i mislili da je to – to. Ipak, tu počinju nove peripetije. Milan se vraća u Švedsku na posao, a Meri ostaje u birokratskoj borbi za napuštanje države, odnosno odlazak mužu. Nakon venčanja rekli su im da je njihov venčani list internacionalni i u Africi je “to – to”, nema više dokumentacije, dok kod nas, kaže Milan, “kao da nema ništa”.

- Odem u Kancelariju za strance i pitam šta da radim jer sam hrvatski državljanin iz BiH koji radi u Švedskoj, pa smo za početak uzeli pozivno pismo za posetu mužu, na 90 dana, tako da je dobila vizu s kojom samo može ući u državu - objašnjava Milan.

I tu je postojalo prepreka u kojima su mu, kaže, najviše pomogli ljudi iz Ministarstva spoljnih poslova BiH i generalni konzul Republike Hrvatske u Mostaru Ivan Pavičić.

I za Ministarstvo spoljnih poslova BiH ovo je neobičan slučaj, u poslednjih 20 godina nisu imali nikoga iz Sijera Leonea da se udao za državljanina BiH. Meri je prvo morala da dobije vizu za Egipat i Kairo da dođe u veleposlanstvo, a Milan je morao da pošalje jemstvo da Meri može da uđe u BiH.

I tu je bilo dosta peripetija, ali je nakon nekoliko dana uspela da stigne do Sarajeva i to na Badnji dan... Božić su dočekali zajedno u Studencima.

Meri kaže da joj je lepo u BiH.

- Sviđa mi se ova zemlja. Ljudi su pristupačni i prijateljski pristupaju - kaže ona.

Milan sada dok obavlja pozive kojima će pokušati da nađe rešenje da Meri može duže da ostane u BiH. On za nekoliko dana ide natrag u Švedsku, a Meri će ostati u Studencima kod njegovih rođaka. U međuvremenu će on u institucijama potražiti rešenje kako se ona po isteku 90 dana, na koliko je dobila vizu, ne bi morala da se vrati u Sijera Leone.

Oboje se nadaju kako će ova priča imati srećan kraj te da će svoju budućnost, ako im to dopuste institucije, graditi zajedno.

(Telegraf.rs)