Hirurg iz Siska o užasu nakon potresa: "Ljudi su povraćali od šoka, čuli su se urlici"

Jedna žena glasno je molila, neki pacijenti nisu ni bili svesni šta se događa. Nisu radile telefonske linije, niko nije mogao da dođe do svojih, ni pacijenti ni osoblje. Mnogi su plakali od nemoći.

- Bilo je svega, neki su se totalno pogubili, čak i lekari. Ali to je ljudski, nikoga ne treba kriviti. Niko vas ne može naučiti na takav silni šok. Ruku na srce, prvih sat vremena bilo je preteško. Neki su samo hodali i vikali "Užas, užas". Medicinska sestra je sa strane povraćala od šoka. Pacijenti koji su mogli da hodaju nakon potresa istrčali su iz zgrade, ali na hirurgiji je 80 posto ležećih pacijenata koji nisu mogli ništa - priča hirurg sisačke bolnice Abel Balaško (46), koji nije mogao ni da zamisli da će ovaj utorak biti najužasniji dan koji je ikad doživeo, prenosi Jutarnji.hr.

U 12:19 sati dogodio se silovit udar, snažan potres od 6,3 prema Rihteru s epicentrom 10 kilometara od Siska zatresao je i bolnicu. Sobe na odeljenju hirurgije bile su pune pacijenata, nepokretnih, operisanih. Bilo je to dvadeset sekundi čistog užasa. Ko je stajao gubio je tlo pod nogama, zidovi kao da su plesali, čula se buka od gipsa koji je padao, razbijenog stakla koje se rasipalo svuda...

Hirurg Abel Balaško svakog utorka ima traumatološku ambulantu. Trebalo je da radi do 16 sati i činilo se da će to biti jedan od lakših dana. Veselio se povratku kući, sinu Borni (10) i ćerki Marti (8), koji su taj dan ostali sami u njihovom stanu u Svetoj Nedelji. Supruga Ana, takođe lekarka, isto je bila na poslu u KBC-u Zagreb. Balaško je taman bio na bolničkom hodniku kad je krenuo haos. Prvo je čuo strašan zvuk, a onda je krenuo nezamislivo podrhtavanje. Pokušavao je da održi ravnotežu. Sa plafona i zidova su padali komadi gipsa, pločice, staklo s prozora. Pokušavao je da zaštiti glavu, ali nije imao kud.

- Činilo se kao večnost. Bacalo nas je na sve strane, sve se njihalo. Po bolnici je bila takva vika, urlici, strah - priča hirurg Balaško s kojim su novinari Jutarnjeg obišli sisačku bolnicu dva dana kasnije. Mnogi zidovi u bolnici su popucali, negde se kroz široke pukotine može čak videti skroz s četvrtog na prvi sprat. U jednom delu zgrade su kroz pukotinu videli napolje, a na dečjoj hirurgiji kupatilo je potpuno uništeno. Prave razmere štete na zgradi još se i ne znaju. Balaško se, priznaje, dok šetaju ne oseća ugodno u tom prostoru. Kao da stalno čeka novi udar i u glavi ima scenario gde da se skloni. On se u sisačkoj bolnici zaposlio odmah nakon završetka Medicinskog fakulteta u Zagrebu, gde su ga roditelji sa sestrom poslali iz Siska 1991. dok je išao u treći srednje.

Njegova koleginica Alma Pisarić, glavna sestra na hirurgiji, priseća se kako se tokom potresa snažno uhvatila za štok. I njeno dvoje dece bilo je samo kod kuće u zgradi u Sisku. Nije bilo vremena da ih zove.

- Odmah su pobegli pod sto. Kad je užas prošao prvo sam obletela ambulante da vidim jesu li sve devojke i pacijenti dobro. Bilo je puno pacijenata u čekaonici pa smo ih čim pre preneli van, osoblje je izašlo van - govori žena u kasnim tridesetima.

Na pitanje kako su se držali mera protiv korona virusa, kaže da su radili sve što je bilo u njihovoj moći.

- Spasavala se gola glava, o kovidu se nije puno razmišljalo - iskren je lekar. U maloj kuhinjici je još prolivena kafa. Sve je pretumbano i u strašnom neredu. Na podu šok sobe nalazi se sasušena krv, infuzije i lekovi razbacani po podu. Čistačice rade punom parom iako priznaju da se ne osećaju nimalo ugodno. Zgradu i dalje svako toliko zatrese neki manji potres, ali dovoljan za novi stres.

Balaško se priseća kako je, čim se uverio da su njegovi najbliži dobro, s kolegama krenuo u bitku za pacijente. Sestre su po odeljenjima gde su ležeći pacijenti u samo nekoliko minuta nakon udara sve nepokretne stavile da leže s glavama ispod štoka. Kad je gips prestao da pada i sve se pomalo smirivalo, počele su zvoniti hitne i počelo je dovoženje povređenih. Doslovno, ni pet minuta nakon udara.

Prvo nakon potresa hitna je dovezla mladića za kojeg su mislili da mu je prerezana arterija. Bilo je krvi do kolena. Pa su stigli tata i 4-godišnji sin na čiji auto je pala kuća. Maleni je plakao. Svima se lomilo srce, ali nije bilo vremena za tugu. Svi lekari s hirurgije su odmah nakon potresa došli u bolnicu bez da ih je iko i zvao, kaže Balaško. Samo nekoliko njih s petrinjskog područja nisu jer nisu bili u mogućnosti. I njihovi domovi su gotovo sravnjeni sa zemljom. Neki još spavaju u automobilima. Sestre s odeljenja počele su izvoziti pacijente u novi, još nedovršeni paviljon.

- To je bila dobra, zapravo jedina opcija, iako u njemu još nema grejanja. Temperatura u prostoru je bila oko 10 stepeni Celzijusovih. Skupili smo svu ćebad koju smo našli i nabacali na njih. Sve je bilo puno. Podsetilo me na prizore u vukovarskoj bolnici u ratu - priča Balaško. Kaže da mu je u ovoj dramatičnoj situaciji puno pomoglo iskustvo iz Časničke škole Hrvatske vojske.

- Samo sam primenio stečeno znanje. Mislim da je to bio ključ svega. Praktično smo se nas trojica, odnosno dva hirurga, koji su prošli rat, i ja, najbolje snašli - rekao je on.

- Satima smo samo rešavali povređene. Hitna je stizala jedna za drugom - kaže Balaško i pojašnjava da su u utorak imali tridesetak ležećih pacijenata i više od 15 teško povređenih s prelomima, unutršnjim krvarenjima, povredama glave. Njih su trijažirali i inicijalno zbrinuli te slali po zagrebačkim bolnicama. Nakon prvog sata neverice i priličnog haosa napravili su improvizovanu "ratnu bolnicu".

Organizovali su punktove, jedan punkt je bio gde je bila hitna hirurška ambulanta i tu su dolazili pacijenti koje je trebalo zbrinuti. Tu su radili trijažu. Brzo je proradio jedan rentgen. CT i ultrazvuk ni laboratorija nisu radili jer nije bilo struje. Nije im radio ni informacioni sistem. Pacijentima su na post-it papirićima pisali imena i zalepili im na grudi. Nakon što bi obavili rentgen, na papirić bi napisali dijagnozu i opet ga nalepili na pacijenta.

Dodaje da su svi ljudi u bolnici dali sve od sebe. Postoji protokol za krizne situacije, to je velika knjiga, zna se koji je zapovedni lanac i ko šta treba raditi. No u bolnici su odmah postali svesni da u toj potpuno neočekivanoj situaciji najprisebniji trebaju uzeti stvar u svoje ruke.

- Sve što smo radili bilo je improvizovano. Radilo se organizaciji pojedinaca, ljudi su spontano podelili odgovornost. Nije bilo šefa, hijerarhije. Nije bilo vremena za puno pitanja - rekao je on.

Kako su dolazila vozila hitne tako su u njih stavljali teže pacijente. Brzo je nabavio brojeve svih zagrebačkih dežurnih hirurga po svim bolnicama da "šara" kako sa sisačkim pacijentima ne bi zatrpao jednu bolnicu. Balaško posebno zahvaljuje prof. Zovaku i dr Živkoviću iz Vinogradske bolnice, dr Babiću iz Traumatološke bolnice, dr Lemcu iz KB Dubrava i dr Golemu iz KBC-a Zagreb, bez čije spremnosti da odmah pomognu sve to ne bi bilo moguće. Najveći problem im je bilo nedovoljno vozila hitne pomoći. Bilo je 300 i nešto pacijenata u bolnici, više od 70 s kovidom 19. Zaražene su vozili helikopterima za Dubravu. Ostali pacijenti su išli kolima.

- U jednom trenutku sam dva sata čekao vozila hitne pomoći. Valjda sam ispalio na živce i taman je Plenković bio tamo. Otišao sam pravo njemu i rekao: "Premijeru, šaljite nam auta", to je čuo ministar Beroš i onda je to brzo krenulo. Dobili smo četiri interventna auta iz Karlovca i s tim smo se pokrili. Kako znam momke iz Hitne iz Siska i njihova dva auta sam nabavio. To je bio grabež, svako hoće svoje ljude zbrinuti, hoće interna, hoće infektivna, hoće neurologija poslati svoje za Zagreb. Ko prvi njegova devojka - govori Balaško u dahu.

Kaže da satima nakon potresa nije imao osećaj ni vremena ni prostora.

- Nisi ni gladan ni žedan. Satima sam bio napolju u kratkim rukavima da nisam ni primetio. Oko 19 mi je jedan volonter dao bočicu vode. Čudio sam se šta će mi i kad sam krenuo da pijem celu sam popio na eks. Dok si pod adrenalinom ništa ne osećaš - kaže on.

Najvažnije mu je da niko u bolnici nije podlegao povredama i svi su sigurno zbrinuti dalje.

Kad je napokon stigao kući prvo je izljubio decu.

- Klinci su rekli "Tata, ti si naš heroj, gledali smo te na televiziji i jako smo ponosni". Onda sam im ispričao kako je bilo. Legao sam da spavam, ali nisam mogao oka da sklopim. Do 4 u noći sam tipkao na mobilni s kolegama koji su isto bili sa mnom. Koleginica mi je rekla da je zaplakala čim je sela u auto i nije prestala celim putem do kuće. To je mlada hirurškinja koja je obavila lavovski posao. U bolnici se ni u jednom trenutku nije videlo da se boji ili je pod stresom. Jako sam ponosan na nju - kaže lekar.

(Telegraf.rs)