Život u Petrinji, Sisku i Glini pre zemljotresa, koji ih je dotukao: Ostaju starci, mladi odlaze

U istorijskim knjigama koje će o sisačkoj regiji neko pisati za 150 godina, za Baniju i deo Korduna, koji od rata tamo zapravo nisu ni oživeli, a onda i za Posavinu i Pokuplje, koji su im se s gradom Siskom pridružili u umiranju, zemljotres koji ih je pogodio 29. decembra u 12.19 sati biće ključan u njihovoj prošlosti, piše Jutarnji.hr.

Ovom kraju, kako navodi ovaj portal, nije se dogodilo ništa što se nije dogodilo i ostatku Hrvatske - rat, loša privatizacija preduzeća iz javnih i državnih u privatna, a onda kao logična posledica toga - demografski slom. Sisačka regija godinama prednjači u državnoj depopulaciji.

Među tri veća grada po odlivu stanovništva u poslednjih deset godina dva su iz Sisačko-moslavačke županije - uz Vukovar su to Petrinja i Sisak. U statistikama koje se broje za manje gradove situacija je još očajnija: na samom vrhu su Glina i Hrvatska Kostajnica, koje su od rata izgubile svakog trećeg stanovnika. Na listi županija s gubitkom od 30.000 ljudi u 10 godina Sisačko-moslavačka je na dnu.

Ove krajeve napuštaju mlade porodice sa decom, starci umiru, a u devastirane gradove propale industrije i sela do juče okružena minskim poljima niko ne želi da se doseli. Negativan trend rođenja dece zato je sasvim logičan, ma kako i ove brojke bile šokantne. U 2019. godini u Sisku su rođene 332 bebe, dvadesetak manje nego pet godina pre, a čak tri puta manje nego pre 30 godina. Krajem 80-ih godina tamo se rađalo gotovo 2.500 dece, a još 2004. godine više od hiljadu.

Za deset godina na području županije živeće oko 50.000 ljudi manje nego sada, a broj građana Siska od oko 42.000 mogao bi da bude upola manji, kažu demografi.

Prva hrvatska beba rođena u 2021. godini, mali Daris, na svet je došao koji minut posle ponoći u sisačkoj bolnici, majka je iz Petrinje, a njena porodica je novogodišnju noć prespavala u automobilu. Lepa je to simbolika stvaranja novog života na pepelu, ruševini i patnji. Ali, gde će Daris otići iz bolnice i hoće li svoj 20. rođendan slaviti u rodnoj Petrinji ili irskom Dablinu?

Demografsku spiralu smrti i kronologiju umiranja Siska i okolice bolje od bilo kojeg statističara i ekonomskog stručnjaka u samo jednoj rečenici objasnio je jedan uplakani Petrinjac na onaj dan užasa. Usred apokaliptičnog grada, umoran od spasavanja ranjenih i očajan od vlastite nemoći, gotovo jecajući je stao pred delegaciju visokih političara iz Zagreba predvođenih premijerom Andrejem Plenkovićem i predsednikom Zoranom Milanovićem i rekao im: "Trideset godina niko nije ekser zabio ovde, a i ovo što se još nije srušilo je puno metaka".

Ništa zauzvrat

Zdanja u Petrinji rušila su se kao kule od karata u potresima koji su se nizali dan za danom. Ona koja su ostala čitava svejedno nisu za stanovanje, već sada se zna da će svaki drugi objekat biti za rušenje, a ostali tek moraju da se pregledaju i da se vidi u kakvom su stanju, odnosno vredi li ih obnavljati.

O zapuštenosti zgrada starih i 200 godina i nužnom ulaganju tamo su novinarima pričali arhitekta Radimir Čačić, varaždinski župan i gradonačelnik Darinko Dumbović, čiju je izjavu prekinuo zemljotres, pa ono što su rekli zapravo nikada nije dospelo u javnost.

- Ovo su objekti iz 18. i 19 veka i oni nisu statički koncipirani za zemljotres. Sve ono što nije decenijama učinjeno na području ovog grada iz raznih razloga, pa i rata, sada postoji mogućnost da u ovoj nužnoj obnovi dobije dobar temelj za vekove koji su pred nama - rekao je Čačić.

Desetak minuta pre no što će im kuća na Trgu Franje Tuđmana nestati u prašini, vlasnici Blaž Aleksić i Ankica Lončarević. Kuća je istorijsko zdanje koje je u tom trenutku imalo žutu markicu privremene neupotrebljivosti, ali će je potres učiniti trajno neupotrebljivom.

- Gradu plaćamo održavanje 900 kuna mesečno, a ništa ne dobijamo zauzvrat. Obnovu krova čekamo od 1995. godine. Javnim novcem se saniraju drugi objekti, a ovi koji zaista predstavljaju opasnost, kako za stanare tako i za prolaznike, ostaju. Evo, sada je prošao jedan tender, dobili su sredstva neki privatni vlasnici, mi opet ništa. Možda je sada prilika da neko uvidi stvarno stanje -ispričali su Blaž i Ankica.

Glina - najdepresivniji hrvatski grad

Priča o gradu Glini još je tragičnija, kako piše Jutarnji.hr. Popločeni su i od rata obnovljeni samo središnji gradski trg, na kojem je za vreme svog mandata predsednica Kolinda Grabar-Kitarović svečano otkrila spomenik prvom hrvatskom predsedniku, zgrada mesne zajednice i još pokoji objekt, a svaka sledeća ulica dalje netaknuta je valjda od rata. Većina kuća je napuštena, crepovi i cigle urušavaju se svakodnevno i bez podrhtavanja tla.

Pročelja su uništena gelerima, a s davno zatvorenih gostionica i uslužnih radnji vise reklame još iz 80-ih godina. Ovo je verojatno najdepresivniji hrvatski grad, ali šira javnost to i ne zna jer ovde niko ne dolazi, a onaj ko dođe, poželi odmah da nastavi dalje.

Jedina svetla tačka, a i državni značaj za Glinu (uz nešto drvne industrije), koja se naziva gradom hrvatske himne jer ju je u njihovom gradu skladao Josip Runjanin, jest - glinski zatvor. Pre nego što je postao ban, ovde je službovao Josip Jelačić.

Grad vodi penzionisani vetar HV-a Stjepan Kostanjević koji je volonter sa 5.000 kuna naknade mesečno u džepu. Pod lupu javnosti došao je zbog velikih svota potrošenih za putne troškove, prema kojima ispada da je svaki dan, recimo, u 2016. bio na nekom službenom putu te je zbog toga ubrao 43.000 kuna. Nikada nije razjašnjeno zašto nisu izvedeni radovi na rekonstrukciji jedne razrušene ulice, iako je Grad jednoj građevinskoj firmi isplatio 600.000 kuna ugovorenih direktnom pogodbom. Radovi su bili obavljeni na papiru. Sličan je scenario bio i sa rekonstrukcijom mosta.

Sisak: "Imali smo sve, danas samo starce i penzionere"

Sisak je lep grad na tri reke, sa bogatom istorijom i industrijskom prošlošću, a ujedno sa mnogo ružnih etiketa "grada slučaja" i "slepog creva". Dok su u njemu radile fabrike, bio je sinonim za zagađenost vazduha, a sada kad više ne rade, sinonim je za propast industrije. Sisak je pre tri decenije imao 30 posto više stanovnika, dakle više od 60.000, a svaki drugi je imao posao u industriji koje danas nema ili je spala na svoje najniže grane u istoriji.

Samo Železara je hranila 14.000 porodica, građevinski radnici Graditelja sagradili su pola Siska. U ovom gradu bilo je sijaset fabrika, a sada je niz propalih preduzeća dug.

Sabahudin Gašić bivši radnik Rafinerije otplaćuje kredit za stan čiji su zidovi u utorak popucali, a krov se urušio. Kako će dalje, ne zna jer nema neki plan B, niti je, kaže, član političkih, sindikalnih i drugih organizacija preko kojih bi se dalo nešto "srediti".

- Propadanje svega počelo je i nešto pre rata. Da nema doseljenih Hrvata iz BiH, slika bi bila još gora. Ugasilo se sve što je vredelo, obnavljalo se malo. Nekretnine i pre nisu vredile ništa jer nisi imao kome da ih prodaš, većina služi kao neko utočište mladima koji su se odselili u Irsku i Nemačku. Ostali su samo starci po selima i penzioneri po gradovima. Kako je bilo nekad? Bili smo brutalno bogat grad, Sisak je imao sve. Sve je vrvelo od života kao u mravinjaku na železničkim i autobusnim stanicama. Danas nema ničega, siguran posao može da se dobije samo u Županiji i Gradovima, ali samo ako si za politiku koja je tamo na vlasti. Petrinja je odavno zaboravljena takođe, u Glini je još i gore. Ovo što se dogodilo posle rata je sto puta gore od samog rata - zaključio je Gašić.

(Telegraf.rs)