Porodica šokirana: Pisma mog rođaka ubijenog u Jasenovcu prodaju na eBay, to je strašno

Mili moji! Paket primio, cigarete nisam. Šalji papuče, hrane, hleb. Ima li novosti? Šalji malo cigareta, pozdrav svima, ljubim sina, mamicu... Ovo je tekst jednog pisma iz Jasenovca. Napisao ga je Antun Maloseja iz grupe “Kožari” 1943. godine i nikad nije poslat. Pronađen je na eBay-u, gde se prodaje za 115 dolara. Nečije zadnje misli, zadnje reči, sad hladno stoje u nekoj kutiji i čekaju osobu koja će ih kupiti. I to nije jedina. Isti prodavac prodaje sedam pisama, ustašku uniformu, činove, domovnicu i vojnu knjižicu, piše 24sata.hr.

Ne zna se odakle mu sve to jer nije odgovorio na poruke.

Autor je Antun Tonček Maloseja, zagrebački Jevrejin, koji je u logoru završio sa 37 godina. U Zagrebu je iza sebe ostavio ženu Katicu i sinčića.

- To je u našoj kući bio tabu. Deda je umro vrlo rano, a baka, koja je sve znala, o tome nije razgovarala s nama. Znam ono što smo čuli kao deca kad smo prisluškivali - započinje priču potomak Maloseja, Antun Maloseja, umetnik iz Zagreba, koji sa svojim rođakom deli i ime i prezime.

- Mi smo živeli na Kanalu, kraj autobuske stanice. Nije Antun jedini koji je stradao, jednog Maloseju su obesili u Zlataru...

Nakon što su ga pokupili na ulici početkom Drugog svetskog rata, Antuna Maloseju, čiji je nadimak bio Tonček, odveli su u Jasenovac. Jedini način komunikacije s porodicom bile su dopisnice, kratka pisma od 20 reči koje su zatočenici u logoru Jasenovac smeli da šalju porodici. Smele su da budu ispisane na nemačkom i hrvatskom jeziku, a svaku dopisnicu temeljno bi pregledali ustaški vojnici kako neko ne bi slučajno napisao što se zapravo događa. Antun je 26. septembra 1942. napisao jednu reč previše, pa nikad nije poslata na Novu ves, njegovoj ženi Katici. Još joj je dva puta neuspešno pisao, 20. jula 1943. na Novu ves i 30. oktobra 1943. u Dubovačku ulicu. Ubrzo nakon toga je ubijen.

Antun Maloseja mlađi seća se pisama i fotografija, ali to je sve izgubljeno.

- Antun, moj imenjak i prezimenjak, stradao u Jasenovcu, bio je iz Poznanovca. Moja baka je bila u kontaktu s njima i viđala se s Katicom, kojoj on iz Jasenovca šalje ova pisma - priča zagrebački umetnik i dodaje da je na tom imanju živelo još njenih sestričina

- Moja baka je svake godine išla s njima u Mariju Bistricu, jednom sam i ja išao tamo. Bio sam vrlo mali, ali sećam se jednog dedice. To je bio Antunov tata...

Mučili su ga i palili žaračem

Njegova porodica je tokom rata bila rastrzana, neke su zarobile ustaše, neke domobrani, a većina ih je sarađivala s partizanima.

- Baka je verovala u dobru stvar, pa je pomagala pokretu otpora. Morala je da prodavaje robu iz dućana i ustašama da je ne ubiju, ali je pomagala pokretu otpora. Takav je bio i Antun. S druge strane, bakin brat bio je direktor gimnazije u Križanićevoj, a nije bio član nikakvog udruženja, imao je zvanje i pokušavao da preživi. On je na kraju završio na Križnom putu, ubili su ga oko Bjelovara - priča Antun.

U odgoju petero dece veliku ulogu imala je, kaže, baka Slavka. Bili su imućni. Imali su nekoliko kuća u Zagrebu koje su sagradili i iznajmljivali, a njihovo je bilo i zemljište na kom su danas Vukovarska, Slavonska, Ljubljanska i Zagrebačka. Nakon svakog rata uzimali su im deo po deo dok nisu ostali bez svega. U sećanje mu se urezala i priča o tome kako je Antun zvani Tonček skončao.

- Kod njega su našli nekakve letke koji su govorili protiv NDH i poslali su ga u Jasenovac. Tamo su ga mučili, palili su ga žaračem i tako je i umro. Sećam se te priče jer smo mi kao klinci, kad smo to čuli, krišom proučavali žarač koji smo imali kod kuće. Nije nam bilo jasno kako su ga time palili - priseća se Antun mlađi.

I stvarno, u izveštajima istaknutog člana KPH Ivice Gretića iz 1972. godine stoji:

“Kožarskog radnika Tončeka Maloseju palili su užarenim gvožđem. Na pitanje ko mu je dao štampani materijal što su kod njega našli, stalno bi odgovarao: ‘Niko mi ga nije dao’.”

- Baka je pričala o Maloseji koji je završio u Jasenovcu. Naše prezime je veoma retko danas, nažalost. Stvarno bih voleo da zznam je li možda živ njegov sin, kojeg spominje u pismu, možda ima svoju decu, možda bismo se mogli ponovno povezati - objašnjava Antun stariji.

Vladimir u Jasenovcu završio pred Božić

Ekipa 24sata je upsela da sazna da su Katica i njen sin bar godinu i po dana živeli na Novoj vesi 37. Iz Nove vesi Katica Maloseja i njen sin sele se u Dubovačku 10 na Trešnjevci. I tu im se gubi svaki trag...

Uz tri Antunove dopisnice, na eBayu su i one koje su slali pokojni Konstantin Josipović svojoj ženi Zdenki i Lavoslav Pollak svojoj supruzi Zlati u Varaždin i sestri u Zagreb. Sve su na prodaju...

Vladimira, baš kao i Antun, slaže mozaik svoje porodice. Nosi ime svog dede, kojeg nikad nije upoznala. Ona i njena ćerka Sara Lea već godinama traže poslednje ostatke člana svoje porodice koji je ubijen u Jasenovcu. Pronaći sat, prsten ili dopisnicu kakve prodaju na internetu za njih bi bilo ispunjenje sna, nekakav zaključak koji bi popunio rupu njihove porodične priče. Vladimir Herman Braun rođen je u Vukovaru 1889. Borio se u Prvom svetskom ratu na Soči, gde je i ranjen. Pred Božić 1941. završio je u koncentracijskom logoru Jasenovac.

Već u proleće 1942. porodica je saznala da je ubijen i kremiran. Sve što je joj ostalo od njega je nekoliko fotografija i ljubavna pisma koja je slao njenoj baki, još pre rata, dok je bio poštovani trgovački putnik za fabrike Pelikan i Friedheim i sin. Prodavao je kancelarijski materijal i školski pribor.

- Ja imam neka pisma koje je deda pisao baki. To su pisma s njegovih poslovnih putovanja, u kojima bi pisao što je radio, kakvo je vreme, koga je sreo, da je voli... Na osnovu toga zapravo rekonstruišemo kakva je on bio osoba, kakva je to ljubav bila. Ta pisma datiraju još iz 1938. Našla sam ih na tavanu moje tete u Slavoniji. Nešto smo preslagale, prolazile smo kroz stvari moje bake, razvrstavale uspomene. Teta nije ni znala da se taj svežanj pisama nalazi gore, nije znala ni da to postoji. Obe smo bile u šoku kad sam to našla. Kasnije sam se setila da je baka znala da se zatvori u sobu, gleda nekakve papire i plače. Tad nam je postalo jasno da je ona u sobi čitala ta ljubavna pisma, to je sve što joj je ostalo od muža - priča Vladimira.

Šurak ga prijavio

Vladimira Hermana Brauna jednostavno su jedan dan pokupili na stanici u Novoj Gradiški. Njegov “greh” je bio to što je bio Jevrejin. Njegovu ženu, katolkinju, nisu dirali jer je njen brat bio ustaša te je on i prijavio da je Braun Jevrejin.

- Baka je ostala sama s njih dve: moja majka tad je imala tri, a tetka jednu godinu. Moj deda nije imao lagan život. Prva žena mu je umrla mlada, a sin se utopio u Dravi. Cela porodica mu je bila izbrisana. Kasnije je upoznao moju baku u Zagrebu, to je bila velika ljubav. Dobili su dve ćerke i baš kad se činilo da je dobio drugu šansu za porodicu i sreću, završio je u logoru - kaže Vladimira.

Ona i njena kći Sara Lea pokušavaju da slože porodičnu slagalicu.

- Baka mi je pričala da je na putu za školu, kad je imala samo šest godina, prolazila pored mrtvih tela koje su ustaše vešale po stablima. Moja prabaka, Vladimirova žena, dva puta je išla na vrata logora s paketom. Oba puta su je ustaše oterale. Nije uspela da pošalje ni paket ni pismo. Kasnije ju je brijač iz Jasenovca koji je šišao i brijao ustaše upozorio da više ne traži svog muža. Čuo je ustaše kako komentarišu da će i nju strpati u logor ako još jednom dođe, da ne bude luda i da ode kući deci - kaže Sara Lea.

Jako ju je pogodilo kad je čula da neko prodaje pisma iz Jasenovca.

- To je kao da ti netko ponovno ubija člana porodice. Nešto stravično. Zadnje trenutke svog života koje je hteo da podeli sa porodicom neko prodaje i zarađuje na tuđoj tuzi - kaže i dodaje:

- Nešto što bi ljudi trebalo da imaju kao uspomenu na svoje, da na takav perfidan način neko zarađuje na tome. Najgnjusnije. Zgrožena sam činjenicom da se takve stvari prodaju. Ima li osoba koja to prodaje na eBayu uopšte osećaja, može li se staviti u našu kožu? - pita Sara.

Podsetimo, pre nekoliko meseci ponovo su na eBay-u osvanuli oglasi u kojima se prodaju logoraška odela, pisma i druge lične stvari zarobljenika.

(Telegraf.rs)