Jermenka Goga živi u Osijeku i obožava Srbiju: "Zbog rata 2 meseca agonije, niko se ne raduje miru"

Foto: Privatna arhiva

Goga Kokorović deo je dijaspore Jermenije u nekadašjoj SFRJ, koju je životni put iz SSSR - a, preko Beograda i Srbije doveo u Hrvatsku, tačnije Osijek, gde danas živi. Poslednja dva meseca provela je u strahu, strepnji i neizvesnosti, danonoćno prateći vesti o ratu u regionu Nagorno-Karabaha, između Jermenije i Azerbejdžana. Prekid vatre je postignut između dve zaraćene strane, čime su okončani sukobi, donoseći sa sobom druge nevolje i probleme na postkofliktnom području.

Preporučujemo

Goga ili kao je njeno pravo ime Gohar Karapetjan, što na jeremenskom znači dragulj, kaže da je informacija o prestanku rata za bilo koju naciju, jedna od dobrih vesti koju iko može čuti, jer to znači da više neće biti

pogibije mladih ljudi na frontu. U ratu u Nagorno Karabahu ginuli su mladi momci od dvadesetak godina. Ali s druge strane, kako Goga i sama kaže, gotovo niko se ne veseli tom miru, jer on u praksi za Jermene znači povlačenje i egzodus iz ove regije.

- Svesni smo da je mir bio potreban, jer realno azerbejdžanske snage su bile jače u naoružanju i stranoj pomoći, ali tu je bilo i dosta plaćenika iz drugih zemalja. To je bila nepravedna borba. Jedino što je svima utešno, jeste to što neće više niko ginuti, ali za sve je nova situacija jako teška, jer užasno je kada neko pogine, ali i kada se izgubi zemlja, deo teritorije - priča Goga.

Svaki rat je nesreća na svoj način, ali kad se povuče paralela između ratova u nekadašnjoj SFRJ i ovog između Jermenije i Azerbejdžana, kao nečega što je nasleđe loših rešenja u Jugoslaviji i SSSR-u, u svemu tome ima sličnosti, kako u stradanju, žrtvama, ali i odnosu međunarodne zajednice i velikih sila prema zaraćenim stranama, u ova dva slučaja.

Otuda i saosećanje sa Jermenima, ljudi sa prostora SFRJ, naročito iz Srbije i Hrvatske. Jermenska dijaspora u ovom delu Evrope, protestima, aktivnostima na društvenim mrežama i u medijima, pokušala je da pruži prave informacije i skrene pažnju javnosti na dešavanja u njihovoj matici. To je, dodaje Goga, bio život u agoniji, gotovo dva meseca.

Foto: Tanjug/AP

Ljudi u Srbiji su na društvenim mrežama zdušno podržali borbu Jermena, pokazujući veliku empatiju prema njima i situaciji u kojoj se nalaze danas, ali i za sva stradanja i istorijske okolnosti koje su ih zadesile u proteklom veku. Dešavanja u Nagorno Karabahu podsetila su Srbe na situaciju sa Kosovom i Metohijom, bombardovanje i ratove u Krajini i Bosni.

- Život u agoniji 46 dana, sa time se zaspi i budi, izgubi se dnevna rutina. U stalnoj brizi za svoju rodbinu i prijatelje u zemlji, ali i za sav narod, sve ljude na frontu gde imam trojicu nećaka od 23, 25 i 27 godina. Hvala Bogu, živi su i zdravi - dodaje Goga, pričajući o tome kako je izgledala njena svakodnevica dok su trajale borbe u Nagorno-Karabahu.

Ona je je iz Jermenije otišla još 1992. kako bi zajedno sa svojim suprugom Hrvatom živela u njegovoj domovini, ondašnjoj Jugoslaviji. Goga je u Jerevanu uspoznala svoju ljubav Rafaela Kokorovića, građevinca, čija je firma gradila bolnicu u tom gradu. U glavni grad Jugoslavije stigla je preko Moskve, čini se u najgore vreme, kada se zemlja raspadala, počinjali ratovi, a nemaština bivala sve prisutnija. Ali bez obzira na sve, srdačnost i ljubaznost u Srbiji, a kasnije i u Bosni i Hrvatskoj, jeste nešto što je ostavilo veoma jak utisak na nju. Toga se i danas seća.

- Iz Beograda smo autobusom krenuli ka Bosni, kad je trebalo preći granicu, uniformisano lice je gledalo dokumenta, ne mogu da se setim da li je bio vojnik ili policajac. U ruci sam držala pasoš sa oznakom SSSR. On

kad je to video, nije hteo ni da ga pogleda, nasmejao se i rekao da mogu da nastavim dalje put.

Vozom sam iz Moskve dolazila u Srbiju, a kada sam ušla u vašu zemlju, isto tako ulazi čovek, službeno lice, poželeo mi je dobrodošlicu na granici i komentarisao da mi je muž sigurno mnogo dobar čim dolazim iz daleka. Takođe 2014. godine, letela sam iz Beograda za Moskvu. Autobusom sam krenula iz Osijeka. Objasnili su mi da je železnička stanica u Beogradu blizu autobuske i da će me tu čekati kombi, koji vozi do aerodroma. Nikada neću zaboraviti ljubaznost čoveka u Beogradu. Pitam kako da dođem do železničke, a on je poneo moj kofer i doveo me do mesta gde je trebalo da čekam kombi.

Goga Kokorović / Foto: Privatna arhiva

Ima takvih sitnica u Srbiji, koje su ostavile takav utisak na mene. Tako na primer, pre nekoliko godina sa penzionerima odavde iz Baranje, obilazili smo crkve i hramove po Srbiji. Stali smo u jednom mestu, ne znam kom, htela sam kafu da popijem i to onu “zaponeti”. Žena koja je tu radila, rekla mi je da slobodno mogu da ponesem kafu u šolji, a meni je bilo neprijatno. Rekla mi je slobodno nosite, vratiće šofer, ali ja nisam uzela, zahvalila sam se.

Ovakve sitne stvari su mi se dešavale uvek u Srbiji i one su ostavile veoma jak utisak na mene - prenosi Goga svoje utiske o našoj zemlji.

Pored muzičke škole u rodnom Jerevanu, Goga je završila i u Moskvi elektromehniku i potom se zaposlila u Ministarstvu telekomunikacija u Jerevanu. Ljubav je bila jača i Goga se zajedno s mužem našla u zaseoku Magulica, između Olova i Vareša, u Bosni, u kojoj je nekoliko meseci kasnije izbio rat.

- U Bosni sam se zadržala devet meseci. Bila je veoma velika nemaština, rat. Moj pasoš sa kojim sam došla u Jugoslaviju, ostao je u Sarajevu. Bez dokumenata morala sam da prođem sve enklave i punktove u Bosni, koje su držale sve tri zaraćene strane i da dođem u Osijek, gde je suprug bio već stigao, kako bi u svojoj fabrici podigao neki novac. Veoma žalim što je ovde bio rat, mislim da je to igra velikih sila i da nije trebalo da zavadi ovako divne narode - kaže Goga.

Krizna vremena su nekako iza porodice Kokorović, Goga, iako veoma obrazovana, nije radila u struci, čuvala je i odgajala svoju decu. Ćerka i sin sada studiraju i žive u Nemačkoj. Suprug je takođe, kao i mnogi iz država nastalih raspadom SFRJ, pre sedam godina počeo da radi u Nemačkoj, kako bi porodicu izvukao iz krize. Goga je sada najčešće sama, sa psom, a vreme uglavnom provodi u šetnji.

Protesti u Jerevanu zbog sporazuma sa Azerbejdžanom / Foto: Tanjug/AP

U Jermeniju nije odlazila od kada ju je devedesetih napustila. Roditelji i brat su se u međuvremenu preselili u Poljsku. U Jermeniji ima još rodbine i prijatelja, sa kojima je u kontaktu.

- Kada sam ovde došla, počeo je rat i nemaština. Novaca nikada nije bilo za kartu, a nisam ni imala dokumenta. Kad su moji prešli u Poljsku, bilo je lakše, tako da sam svake godine odlazila kod njih. Moja sestra živi danas u Moskvi - kaže Goga.

Ćutanje međunarodne zajednice na stradanje Jermena, kao i uništavanje njihove kulturne i duhovne baštine veoma je bolno za nju. To je, dodaje, kao da viščete: 'Upomoć!', a niko vas ne čuje, ili vas čuje, a neće da reaguje, okreće leđa.

Jermenska dijaspora ima oko sedam miliona, a oko tri miliona ljudi je u Jermeniji.

- Iznenadilo me je pozitivno kako su rečima pojedini ljudi davali podršku Jermenima, kako iz Hrvatske, tako i Srbije. Bilo je i onih koji su hteli da odu i brane moj narod u Arcahu. Nisam to očekivala na takvom nivou. Mi smo prošli kroz težak period u istoriji i jako cenimo prijatelje, i osećamo se celog života dužni tom narodu ili tom čoveku, koji nam je pomogao. Kada je 1988. godine bio zemljotres u Jermeniji, Jugoslavija je bila među prvim državama koja je avionom poslala pomoć. Na nesreću, taj avion je pao i svi su iz njega poginuli. Imala sam tu čast da prisustvujem otkrivanju spomenika koji je podignut u čast stradalim pilotima

i osoblju JAT-ovog aviona - seća se Goga.

Goga ili Gohar je krštena u Armenskoj apostolskoj crkvi. Jermenski kralj Tigran Veliki proglasio je hrišćanstvo državnom religijom u Jermeniji u 4. veku, čak 12 godina pre nego što je to učinio Rim. Jermenska apostolska

Crkva nije ni pravoslavna ni katolička. Ima želja da sa decom ode u Jermeniju, da konačno svi vide zemlju svoje majke.

- Nikada ta veza sa Jermenijoim nije prestala. Ovaj rat ju je samo još pojačao - kaže Goga.

Nakon objavljivanja primirja u Nagorno-Karabahu između Jermenije i Azerbejdžana, konvoji ruskih mirotvoraca pristigli su u taj region. Podsetimo, premijer Jermenije Nikol Pašinjan je saopštio da je potpisao prekid neprijateljstava sa Azerbejdžanom, faktički predaju delova Nagorno-Karabaha Bakuu.

Nakon Oktobarske revolucije i stvaranja Sovjetskog Saveza, Nagorno-Karabah, iako etnički većinski naseljen jermenskim stanovništvom, 1923. dobija status autonomne oblasti u okvirima Azerbejdžanske Sovjetske

Republike i biva i fizički odvojen od Jermenije. Po raspadu Sovjetskog Saveza 1991, kada su Jermenija i Azerbejdžan stekle status nezavisnih država, u novonastalim okolnostima u Nagorno-Karabahu odlučuju da samostalno proglase nezavisnost s namerom da se pridruže Jermeniji. Ovo dovodi do rata u kojem gine čak 30.000 ljudi, a stotine hiljada njih biva primorano na egzodus.

Najnoviji sukob koji je izbio 27. septembra, a za čije rasplamsavanje zaraćene strane optužuju jedna drugu, već je odneo desetine života, kako među vojnicima tako i među civilima, i izazvao veliku materijalnu štetu. Nakon potpisivanja prekida vatre, ruski mirovni kontingent od 1.960 vojnika biće raspoređen duž linije kontakta u Karabahu, takozvanog lačinskog koridora. Takođe, sporazum predviđa i određen broj mirovnjaka iz Turske.

(Slađana Tasić)