"Preko noći su Jovan, Desanka i Žika postali Crnci": Vedrana Rudan oplela po Hrvatima

Foto: ATA images

Hrvatska književnica Vedrana Rudan u novom tekstu govori o situaciji u SAD, gde se trenutno održavaju protesti zbog smrti Afroamerikanca Džordža Flojda.

Preporučujemo

Tekst je objavljen na njenom blogu, a mi ga prenosimo u celosti:

"Da sam lakozapaljiva ženska baš bih bila srećna ovih dana. Čitav je "civilizovani svet" na nogama. Ljudi stupaju ulicama svih svetskih gradova i "bore se" protiv rasne segregacije. U ovoj se priči urla, drže govori i transparenti, dižu ruke u vazduh da bi se pomoglo crncima, ma gde bili, u borbi za njihova ljudska prava.

Crnci, ma gde bili, u Americi, Australiji, Britaniji, Francuskoj…žele "samo" jedno. Ravnopravnost s belcima. Daleko bi me odvelo kad bih krenula nabrajati imena svih "velikih" ljudi današnjice koji ih podržavaju, neki čak uplaćuju milione dolara koji će biti uloženi u… Šta? Dalju borbu za crnačka prava? Nove proteste? Otvaranje radnih mesta na neodređeno vreme samo za crnce? Izgradnju državnih stanova širom sveta u kojima će crnci živeti k’o ljudi i plaćati nisku stanarinu?

Ne. Niko ne zna u šta će se potrošiti lova, niko i ne postavlja to pitanje jer je pitanje glupo onoliko koliko bi mogao biti glup i odgovor. Mi stari nagledali smo se protesta "koji će promeniti svet" i iza kojih više "nikad ništa neće biti isto". Zato ne verujem u promene. Dok svet ovoga trena "gori" ili "tinja", zavisi o mediju koji piše o protestima, pitam se pitam, šta je to rasizam?

Kako bi bilo jednostavno kad bi rasizam bio samo mržnja belaca prema crncima. Onda bismo se mi Hrvati ili ipak preciznije, onda bih se mogla ja Hrvatica dići na zadnje noge i zgrožena "urlati" preko Fejsa protiv je**nih belaca koji se u Americi vekovima iživljavaju nad crncima. Nažalost, to nije to.

Ja sam se s rasizmom u punom sjaju prvi put u životu susrela u Hrvatskoj za vreme prošlog rata. Odjednom smo "mi" bili "svoji na svome", a "oni" su, iako su s nama živeli vekovima, postali "ljudi čudna imena". Preko noći su Jovan, Desanke i Žika postali crnci.

Ne, ne, nemojte me zaje*avati i govoriti mi kako su nas oni napali, mi smo se branili, nismo mi napali njih, oni su napali nas… Ne govorim vam o ratnicima i ratnim zločincima. Govorim vam o svojim susedima, ženama, deci, muškarcima koji su se čak borili na "našoj" strani. Ništa im nije pomoglo. Kao što ni ovi protesti neće pomoći crncima da postanu belci.

Foto: ATA images

Jovo je postao crnac, Desanka je postala crnkinja, Žika iz moje ulice promenio je ime, ali smo svi znali da je novi Antonio stari Žika. Dakle crnac, dakle smeće, dakle, ubij, ubij… U Hrvatskoj ni jedan crnac nije smeo dobiti posao u državnoj službi, onako kako ga danas belac ne može dobiti u Južnoafričkoj Uniji. Sećam se kako je jednoga dana novinarima Radio Rijeke, crncima, zabranjen ulazak u zgradu i danas ugledne rečke javne kuće.

A šta ćemo s pozdravom "Za dom spremni"? Sigurni ste da ta priča nema veze s položajem crnaca u Americi? Za dom spremni je bio službeni pozdrav u fašističkoj NDH u kojoj su vladali rasni zakoni. Ne postoji danas i ovde niko ko to može poreći. Pa ipak su danas i ovde u "demokratskoj" i "suverenoj" i "evropskoj" i "civilizovanoj" Hrvatskoj sudije Visokog prekršajnog suda zauzeli stav da je fašistički pozdrav prihvatljiv. Prihvatljivo je grubo vređanje hrvatskih crnaca i belaca koji nisu rasisti.

Imamo li u Hrvatskoj presude zbog tog čina bez presedana? Pale li se prodavnice? Urla li se protiv divljaka kojima ništa ljudsko nije sveto? Gde su naši hrvatski crnci? Gde su "civilizovani" belci? Mi hrvatski "belci" smo doma i zgražavamo se nad onim što se dešava Afroamerikancima.

A šta reći o položaju Roma u Hrvatskoj? Koja su njihova prava? Kako žive? Kako se školuju? Jesu li ikad videli lekara? Znaju li mali Romi da postoje zubari? Da, glupa pitanja. Romi kradu, Romi su prljavi, Romi se ne mogu integrisati, da se Romima da državni stan oni bi u tuš kadi držali sekundarne sirovine, derali ovcu u dnevnom boravku. Što će Romima stalni posao kad stalno sele? Ubi, ubi…

A što ćemo s imigrantima? Provaljuju, ne odustaju ni kad im hrvatska policija sprejem nacrta krst na glavi, ni kad im otme lovu i mobilne, ni kad im prebije decu, ni kad ih davi onako kako beli američki policajac davi crnca. Ko zna koliko je imigranata na hrvatskoj granici šaptalo: "Ne mogu disati"? Ko ih je čuo? Ko će ih čuti? Koliko će ih pobiti da bi nas "čiste" zaštitili od "smeća"?

Želim reći, rasizam ima hiljadu boja. Želim reći, to je ono što nas određuje, to je ono što nas čini ljudskim bićima. Mi smo Mržnja, nismo mi Ljubav ni kad marširamo u ime Ljubavi.

Prepoznajmo se. Spoznajmo istinu. Svako od nas ima svog crnca, svako od nas nekome je crnac. Tako je bilo, tako će ostati doveka. Srećom, zahvaljujući upravo činjenici da smo to što jesmo, "doveka" nam kuca na vrata. Ubiće nas požari, poplave, otapanje leda, paklene vrućine, ledene zime. Kad nestanemo, Zemljom će najzad zavladati Mir. U međuvremenu će neki marširati i sanjati, sanjati…

Sanjao je i Martin Luter King".

(Telegraf.rs)