"Dajte mi još jedan respirator da preživim": Ivan se bori za svaki dah već 13 godina

Od ležanja u bolnici Ivanu se napravili dekubiti koje je mora da operiše / Ilustracija Foto: Tanjug/AP

Ivan Prgomet (33) već 13 godina leži nepomičan u svom domu u Šamcu, 50-tak kilometara od Slavonskog Broda. Ne može da pomera telo, ni ruke, ni noge, već samo glavu. Život mu zavisi od respiratora, piše 24sata.hr.

Preporučujemo

- Ja sam u samoizolaciji 13 godina, od onog dana kada sam teško nastradao nakon jednog naizgled bezazlenog skoka u reku Dravu. Samo sam hteo da se, posle napornog bravarskog posla, na mostu preko Drave na koridoru Vc, tačnije na obilaznici oko Osijeka, zajedno sa svojim kolegama osvežim. Imao sam 19 godina i bilo je to moje prvo zaposlenje i na samom početku pošlo je po zlu. Nakon skoka u vodu, slomio sam vrat. Skoro tri godine proveo sam po bolnicama, prvo u Osijeku, a onda i u Zagrebu i Švajcarskoj, sve dok nisam došao kući na da moja porodica brine o meni, prvenstveno moja majka Ankica (60) - priča Ivan.

Sve je u kući podređeno njemu, ceo teret njegove nesreće preuzela je porodica. Boji se dana kad bi ovaj, postojeći respirator, mogao da prestane da radi, jer rezervni nema. Sve opcije koje je imao, a zbog kojih bi malo manje strepeo za život, propale su mu.

- Dok sam bio u Osijeku, zaradio sam brojne dekubituse, rane koje sam zadobio zbog ležanja. One su me možda koštale oporavka jer kada sam došao u Švajcarku, rekli su mi da pre operacije na plućima moraju da mi operišu dekubite. Naime, moja sestra je čula da u Nemačkoj postoji klinika u kojoj se ugrađuje aparat, odnosno stimulator pluća uz pomoć kog ne bih bio zavisan od respiratora. Iz bolnice u Nemačkoj su javili da to ne rade oni, već bolnica u Švajcarskoj. HZZO mi je odobrio odlazak u Švajcarsku da mi ugrade stimulator. Međutim kada sam došao tamo i kada su mi videli rane na telu, rekli su da nema šanse i da zbog infekcije ne smeju da me uperišu i ugrade stimulator. Predložili su da se prvo operišu dekubitusi, a HZZO je rekao da se to uspešno izvodi u Hrvatskoj i da me vrate nazad - rekao je Ivan.

Kako kaže, obećali su da će mu zalečiti rane i da će se onda vratiti natrag za Švajcarsku. Kada se vratio kući, tvrdi Ivan, nije hteo da ide u KBC Osijek jer je tamo dobio rane. Navodi i da bolnica u Draškovićevoj u Zagrebu nije htelda da ga primi, pa su ga smestili u bolnicu Fran Mihaljević, na Odeljenje zaraznih bolesti.

- Jedino su oni hteli da me primer. U toj bolnici sam bio 4,5 meseca, ali me tu nisu operisali. Pravili smo humanitarnu akciju da mogu da idem u Švajcarsku i tamo da se operišem. Otišao sam u Švajcarsku gde su mi operisali rane. Proveo sam kod njih šest meseci. Vratio sam se kući i nakon kraćeg oporavka trebalo je ponovo da odem na operaciju pluća, odnosno da mi ugrade stimulator. Kada sam došao tamo na kontrolu dijagnostifikovali su da živac koji podstiče pluća više nije u funkciji i vratio sam se kući – ukratko je Ivan Prgomet ispričao svoj put od stradanja u Dravi do Švajcarske.

Uveren je da bi sve bilo drugačije da nije imao te rane koje je zaradio u Osijeku i da tada ne bi 12 godina zavisio od respiratora.

- Švajcarci ne bi bili Švajcarci kada ne bi odmah dali dva respiratora, ali, nažalost njima je isteklo jamstvo - tvrdi mladi muškarac.

U jedini kojeg trenutno ima, Ivan gleda kao u svetinju jer ako on prestane s radom i njegov život je gotov.

- Živim u Šamcu, a Hitna pomoć je u Vrpolju i njima da bi došli do mene treba skoro pola sata. Za to vreme moja majka bi u

svojim rukama imala moj život, ona bi morala ručno pomoću gumenog mehura da ubacuje vazduh u moja pluća – kaže Ivan.

Ankica je pokazala kako se to radi i nije nimalo lako. Treba imati dosta snage da se izdržati nekoliko minuta, a kamoli pola sata.

– Možete misliti kako bi to bilo da moram Ivanu da ubacujem vazduh s obe ruke i istovremeno zovem Hitnu pomoć. Kako to izvesti – pita se mama Ankica koja je od trgovca preko noći postala negovateljica.

Ivan dodaje da je ona viša medicinska sestra na temelju edukacije i iskustva kojeg je do sada stekla. Ankica kaže da za svoje 24-satno dežurstvo dobije 2.500 kuna, što uglavnom potroši na kupovinu lekova za svog sina koji nisu na listi HZZO-a.

- Mislio sam, u ovo vreme korone kada u Hrvatski stižu brojni respiratori da će neki možda i ostati viška, pa da mi ga daju kao rezervu, ako ovaj moj slučajno stane. Inače pre dve godine sam slao molbu da mi se odobri još jedan resporator, ali sam zbog zakona odbijen. Uz respirator mi treba jedan kabal koji bi se priključio na akumulator automobila, on sam po sebi nije skup, ali ima posebne priključke koje ja ne mogu da kupim. Da to imam odvezli bi me do Slavonskog Broda ili Osijeka, među ljude da ih vidim, ovako iz sobe ne mogu nigde. Osim njegove majke, Ivanu je od pomoći i jedna negovateljica.

– Svaki dan sam morao da pišem izveštaje Udruženju paraplegičara što je tog dana uradila, koliko sam pojeo, koliko sam puta imao stolicu, koliko sam izmokrio tečnosti, kada sam da oprostite promenio gaće. Gde je tu moja intima. Voleo bih kada bi meni došao neko iz HZZO-a da sa mnom porazgovara, da mu kažem šta mene tišti i šta mi treba, da me ljudski sasluša, jer ovako se igramo dopisivanja i gluvih telefona da bi na kraju došlo do nekoga ko bi sve glatko odbio, pozivajući se na razne pravilnike kojima je propisano šta se može. U slučaju respiratora, pitao bih ih što će biti kada on prestane da radi, ko će uspeti da me održi u životu, kako će biti mojoj majci dok gleda kako joj u mukama umire sin – rekao je Ivan Prgomet.

(Telegraf.rs)