29 godina od Zadarske kristalne noći kada je 2.000 hrvatskih nacionalista izvršilo pogrom nad Srbima

Primetan je porast nacionalizma kod mlađih generacija na prostoru bivše Jugoslavije. Radi se o deci koja ne pamte sankcije, ulične tuče za parče hleba, prazne rafove, ondašnju decu koja su umirala zbog nepostojanja lekova i nemogućnosti tretmana svojih bolesti.

Ali čak su i oni stariji svesno pozaboravljali pa opet zagovaraju stvari koje su nas do toga i dovele. Zaboravljene su dečje suze, spaljene kuće, proterani i ubijeni ljudi, siložene žene i devojčice, uništeni životi na svim stranama, pa svuda niču pobornici iste one ideologije koja je za to odgovorna: pričamo o nacionalizmu kao takvom, a ne o odgovornosti ovog ili onog naroda i njegove interpretacije opštih nacionalističkih postulata.

Preporučujemo

Danas je godišnjica tzv. Zadarske kristalne noći. Odigrala se mesec dana nakon incidenta na Plitvicama, kada su poginuli policajci Josip Jović sa hrvatske strane te Rajko Vukadinović sa srpske, a istoga dana kada i Sukob u Borovu Selu, kada je pri pokušaju hrvatske policije da oslobodi dva svoja pripadnika zarobljena prethodnog dana (navodno su hteli da skinu jugoslovensku trobojku sa petokrakom a da istaknu novu hrvatsku zastavu, usvojenu prethodnog decembra) — stradalo 12 njihovih policajaca a 21 ranjen, uz tri mrtva i četiri ranjena sa srpske strane.

Tačno godinu dana ranije, 22. aprila 1990., na izborima u Zadru pobedila je HDZ, koja je bila i opšta pobednica izbora u toj jugoslovenskoj republici. Jedan nacionalizam hrani drugi, i ko je počeo prvi nemoguće je ustanoviti, kao što je nemoguće ustanoviti ni čime je sve počelo, ni kada. Ali činjenica je da su Srbi počeli da primaju telefonske pretnje, da su gledali kako pojedini elementi sve slobodnije veličaju ustaštvo, da se u vazduhu osećao pritisak kakvog ranije nije bilo. Neki su čak navodno počeli da primaju i otkaze zbog svog etničkog pripadništva.

Srbi u Hrvatskoj su prirodno bivali sve nervozniji, kao uostalom i Hrvati, svako iz svojih razloga, ali rekapitulirati sve događaje koji su se odigrali nakon Tuđmanove pobede bespotrebno je, a uz to i nemoguće (morali bismo da pomenemo sve grehe svih strana, što prevazilazi okvire ovog teksta, koji nije knjiga). Ali neposredni povod je bitan: smrt 23-godišnjeg mladića po imenu Franko Lisica, koji je kao pripadnik specijalne policijske jedinice „Poskoci“ ubijen od strane pobunjenih Srba na brdu Štikovača kod mesta Polača, naseljenog pretežno Hrvatima, koje se nalazi na oko 30 km istočno od Zadra, na pola puta između Benkovca i Biograda na Moru.

Tako su tvrdile hrvatske vlasti, koje su (u skladu sa svojoj nacionalističkom prirodom) odmah to upotrebile u propagandne svrhe. Stoga se na prvi pogled čini da nikakve veze drugomajski događaji u Zadru nisu imali sa istovremenim zbivanjima u Borovu Selu, barem ne direktne; indirektne je svakako moralo biti jer se ništa nije dešavalo odjednom, uslovi za sve ove događaje unazad su neko vreme stvarali ekstremisti na obe strane, a pritom su postojale i vesti. Naravno, tok i priroda ovog događaja isključuju svaku mogućnost spontanosti, pošto deluje da je sve bilo dobro organizovano.

Za početak, policije nije bilo ni od korova. Oko 10 sati ujutru formirala se kolona automobila sa ljudima naoružanim palicama, štanglama, sa čarapama na glavama, ponekim vatrenim oružjem, koji su pevali ustaške pesme i uzvikivali njihova parole, i naravno pretili Srbima. Ali, ništa se konkretno nije dešavalo do 15 sati kada je u Zadar stiglo desetak autobusa krcatih slično naoružanim mladićima koji su po izlasku napolje počeli da lome lokale, da ih pljačkaju i neke pale.

Ne možemo nabrojati sve, ali ilustracije radi pomenimo gostionicu „Mirni kutić“ u vlasništvu Marije Milanković, kafić „Tajmaut“ u vlasništvu ondašnjeg košarkaša „Zadra“ Petra Popovića, obućarsku radnju Steve Kovačevića, salon rublja Bože Krička, samoposlugu Mira Alavanje, krojačnicu Lepe Komazec, ulični štand Ljubomira Ćuka, pedikirski salon Sofije Pupovac, gostionu „Kozara“ Jove Gaice.

VIDEO: Izveštavanje HRT-a nakon Sukoba u Borovu Selu početkom maja 1991.

Oko 17 sati iz predgrađa Gaženica slična masa ljudi krenula je ka centru grada, usput uništavajući sve nove i nove lokale, predstavništva firmi iz SR Srbije (poput „Putnika“, „Kluza“, „Beka“, „Beteksa“, „Jugobanke“, „Simpa“, ali i „JAT“-a), kao i mnoge kuće u vlasništvu Srba, koje su ili potpuno srušene ili demolirane i pokradene; pomenimo kuću bračnog para Milana i Divne Škulić, njega Hrvata i nje Srpkinje, koja je minirana noću u 4.15 dok su bili na spavanju.

Po nekim procenama u svemu je učestvovalo preko 2.000 ljudi, a koristila se i velika količina eksploziva, što je, ako je tačno, posredni dokaz u prilog umešanosti lokalne policije. Isto važi za priču da su sami policajci masu sokolili rečima: „Ajmo momci, brže malo s tim!“ Tako barem svedoči Đuro Kresović, koji je u tom trenutku bio šef Kaznenog odeljenja Opštinskog suda u Zadru: Srbin, kasnije smenjen i degradiran u običnog sudiju, potom otpušten i primoran da izbegne u Baranju. U trenutku kada je pre deset godina pričao za hrvatski portal „Novosti“, živeo je u jednom selu u Šibensko-kninskoj županiji i borio se za povraćaj imovine u mestu Sveti Petar na Moru, blizu Zadra.

„Kada danas analiziram te događaje, sve je upućivalo na zločin tolikih razmjera. Tjednima ranije Srbi su u Zadru i okolici bili izvrgnuti strahovitim zastrašivanjima. Ljude su zvali telefonom i prijetili im, na ulicama su im dovikivali, dobivali su prijeteća pisma na kućne adrese u kojima je pisalo ’ili se pokloni ili se ukloni’, a u potpisu je bez srama stajalo ’HDZ’. Masovno su ih otpuštali s posla, tjerali su ih iz kuća i stanova, čak su i djeci u školama prijetili. Činilo se sve kako bi se izazvao strah koji će rezultirati odlaskom. U zgradama su bili imenovani nekakvi nadglednici koji su stalno motrili na ’sumnjive’. Uskoro su počela pojedinačna bacanja eksploziva u kuće i lokale.“

Kresović nema dileme oko toga ko je zapravo odgovoran.„Zadarskoj kristalnoj noći i svemu prije i poslije nje prethodile su ozbiljne pripreme u prostorijama lokalnih podružnica HDZ-a. Mjesecima ranije sačinjavani su popisi kuća i ostalih objekata koje treba porušiti.“

VIDEO: Izveštavanje TV Beograd posle Zadarske kristalne noći

A porušeno je ili oštećeno i opljačkano 470 privatnih kuća (tako kaže Kresović) te 136 srpskih radnji (toliko je bilo prijavljeno jednom hrvatskom osiguravajućem preduzeću, koje se navodno složilo da ispuni svoje obaveze i kompenzuje štetu; imajući u vidu da niko nikada za ovo nije odgovarao, da tamošnje sudske vlasti nisu čak imale ni spis o tom događaju, mada se sve dešavalo usred bela dana pred očima hiljada i hiljada ljudi, ne znamo da li je do isplaćivanja odštete zaista i došlo; svakako se nadamo da jeste, ali nismo naivni).

Strani izvori spominju da je nakon ovog divljanja nad nedužnim Srbima, odmah usledila istovetna osveta nad jednako nedužnim Hrvati u Krajini, ali nismo sigurni ni na šta tačno misle, niti da li je to uopšte istina: da se odigralo baš ovako, u to sumnjamo. No stoji činjenica da je paralelno sa iseljavanjem Srba iz Zadra (odmah nakon „kristalne noći“ otišlo je oko 80 odsto njih) i drugih većinski hrvatskih mesta, istog proleća počelo i iseljavanje Hrvata iz pretežno srpskih krajeva (kod nas je to ignorisano, kao što kod njih ignorišu naše prognane, ali u jednom trenutku je hrvatska strana imala 550.000 interno raseljenih, da bi se taj broj smanjio na 250.000 posle povratka dela izbeglica u područja blizu fronta).

Inače, termin „Zadarska kristalna noć“ — mada se sve desilo tokom dana — izmislio je zadarski „Narodni list“, koji se drznuo da o ovom događaju piše, praveći namernu aluziju na zloglasni nacistički pogrom Jevreja 9-10. novembra 1938., kojem je takođe jedna smrt biva povod. Zaključak koji će većina iz ovog podsećanja izvući verovatno će biti pogrešan. Krivac nije ovaj ili onaj narod, jer narodi nisu monolitne institucije; krivac je nacionalizam koji ne može da ne proizvede šovinizam, a koji dovodi do pogroma kakav se odigrao u Zadru 2. maja 1991. godine.

(P. L.)