Milenko stradao u nesreći, maćeha potom ubila sina kamiondžije: Bezumlje krvne osvete Pavlovića

Višnja se zaklela da će osvetiti smrt pastorka Foto: Profimedia

Krug strašnog zločina počinjenog sedamdesetih godina u Zenici zbog krvne osvete danas je zatvoren smrću poslednje napaćene duše koja se brutalnom igrom sudbine našla u tom đavolskom klupku.

Preporučujemo

Radi se o Anki Čalić koja je juče preminula i sahranjena je na zeničkom groblju gde je 1971. nožem iskasapljen njen tada 11-godišnji sin Bruno. Ovo je priča koja od danas nakon Ankine smrti nema nijednog živog aktera. Čak je i sudija Milorad Potparić koji je ubice osudio na smrt umro 2015. godine, piše Avaz.

Tragični sled događaja krenuo je krajem marta 1971. godine pogibjom dečaka Milenka Pavlovića iz Pljevalja u Crnoj Gori. Njegova smrt pokrenuće lavinu zločina koja će se prepričavati decenijama kasnije.

Dete za dete

Milenko je sedeo u kabini kamiona na suvozačevom mestu, i putovao iz rodnog grada ka Podgorici, kada je na jednoj krivini u njegovu stranu udarila prikolica kamiona u mimoilaženju. Kamion je vozio Stipo Čalić iz Zenice, profesionalni vozač i otac 11-godišnjeg Brune.

Istragom je utvrđeno da je prikolica slučajno zahvatila kabinu i da se radi o nesrećnom slučaju.

Nikada nije otkriveno kako je porodica saznala da Čalići imaju dete, ali je doneta čvrsta odluka da se to dete ubije.

Rajko prvo nije hteo ni da čuje za te stvari, ali ga je supruga Višnja nakon više meseci ubedila i on je popustio, ali nije hteo direktno da učestvuje u zločinu.

Pristao je „samo“ da supruzi da 500.000 tadašnjih dinara što je bio veliki novac, i da joj da pištolj. Ona je organizaciju ubistva u potpunosti preuzela na sebe.

Siromašni nadničar Dragomir Bajčeta Višnji se učinio kao čovek koji bi za novac mogao da ubije dete. Pristao je na njenu zločinačku ponudu.

Čvrsta odluka da ubije

Pošto je pronašla plaćenog ubicu, Višnja je otputovala u Zenicu, da sazna gde Čalići žive. Pronašla ih je i počela je da prati dečaka Brunu. Početkom 1972. godine donela je odluku da im pokuca na vrata.

- Na vrata mi dođe žena, seljanka, skide opanke i uđe - pričala je kasnije Anka Čalić.

- Kaže traži stan za sina. I onda je moj Bruno dolazio nekoliko puta i govorio: ’Mama, mama, ja sam video onu babu. Pomilovala me po glavi i pita me, jesi li ti Bruno?’ Opet kasnije, kaže: ’Mama, ja sam video onu babu. Rekla je da će doći da joj ispleteš džemper - prisećala se svojevremeno Anka.

Nakon što se uverila da je dečak zbilja sin Stipe Čalića, Višnja je mogla lako da ga prati i saznati kada ide u školu.

U februaru 1972. godine, stežući u ruci sasušenog slepog miša koji je nosila kao svoju amajliju Višnja je odlučila da je došao moment za osvetu.

Iz jedne zeničke prodavnice ukrala je nož i predala ga Bajčeti. Oko 18 sati Bruno je izašao iz škole i krenuo kući. Iz bašte obližnje kafane, Višnja je svom saučesniku pokazala dečaka i on je odmah krenuo za njim, dok je ona pošla drugim pravcem.

Rajko Pavlović, otac stradalog dečaka Milenka prihvatio je odluku tadašnjeg istražnog sudije i pomirio se sa smrću sina tugujući u miru.

Ali, motiv za krvnu osvetu bio je prejak kod njegove supruge Višnje i dečakove maćehe. U njoj je gorela želja za osvetom i želela je da Čalići vrate „krv koju duguju“.

Ona je iz prvog braka imala u to vreme 14-godišnju kćerku i 15-godišnjeg sina, ali kako je na saslušanjima pričala nije ih volela kao Milenka.

- Nisam se mogla pomiriti s tim da ga nema. Da je neko ubio moje rođeno dete verovatno se ne bih svetila, ali za Milenka sam to morala uraditi, jer sam ga ludo volela – pričala je Višnja pred sudom.

Oko za oko, zub za zub

- Oko za oko, zub za zub - izgovarala je Višnja kujući plan koje zlo da nanese Čalićima da bi „namirila“ krv.

- Kad je meni teško, neka bude Stipu i njegovoj ženi Anki – govorila je Višnja.

Stipo nije bio meta njene osvete, već njegov jedinac Bruno, mirni osnovac i odlikaš.

Bajčeta je zaustavio Brunu i rekao mu da je prijatelj njegovog oca, te da ga čeka kod obližnjeg groblja u kamionu kojim će da putuju za Sarajevo. Nedužan, Bruno je poverovao. Krenuli su ga odredištu. Usput, blizu groblja ili baš na njemu, sreli su Višnju koja je, pretvarajući se da je izgubila naušnicu, zamolila dečaka da joj pomogne da je nađe. Spustio je torbu i sagnuo se da izmišljenu naušnicu potraži u travi. U tom trenutku, Višnja ga je uhvatila za ramena, a Bajčeta počeo da bode nožem.

Devet puta ga je izbo, „bukvalno ga je preklao“, pričao je između ostalog kasnije u ispovesti za list Avaz Milorad Potparić, tada sudija Višeg suda u Sarajevu.

Majka Anka, zabrinuvši se što joj sin kasni pola sata, jer se to nikada nije dešavalo, izašla je da ga traži. Na ulici je u žurbi srela Višnju i Dragomira, ne znajući da pedesetak metara dalje izmasakriran leži njen mali Bruno.

Telo je otkriveno kasnije te večeri i tadašnja milicija je momentalno blokirala grad.

Ubice su uhapšene 42 sata kasnije, Višnja u Pljevljima, a Bajčeta u nekoj kafani u Nikšiću. Istražiteljima je posao bio olakšan jer su ostala deca zapamtila krupnu Višnju i nepoznatog muškarca koji je bio s njom.

Suđenje u Sarajevu

Suđeno im je u Sarajevu pred većem Višeg suda kojim je predsedavao Potparić. Branio ih je Đorđe Bela, sestrić legendarnog advokata Filote File.

Osuđeni su na smrt streljanjem, dok je Rajko Pavlović osuđen na 20 godina robije zbog saučesništva.

Bajčeta se tokom suđenja pokajao, ali Višnja ne. Tokom trajanja žalbenog procesa Stipo Čalić više je puta dolazio da kroz špijunku vidi ženu koja je odgovorna za ubistvo njegovog sina, ali mu stražari to nisu dozvoljavali.

Vrhovni sud SR Bosne i Hercegovine nije imao milosti za ubice. Nakon te sudske instance, isto je učinio i Savezni sud Jugoslavije. Zanimljiva je činjenica da su se Titu takvi slučajevi gadili te je nadležnosti pomilovanja preneo na Predsedništvo SFRJ, a ono je odbilo je 7. novembra 1973. godine molbu ubica.

Strijeljani su u ranim jutarnjim satima ubrzo posle toga, unutar jednog objekta koji je izgrađen u doba Austrougarske, na lokalitetu Zlatišta u šumama Trebevića, gde su inače izvršavane smrtne kazne u BiH.

Višnjine poslednje reči

Sahranjeni su u neoznačenim grobovima, ne zna se gde, jer ondašnji je zakon tako nalagao, kako bi se izbeglo stvaranje kulta ličnosti od ubijenog zločinca.

Bajčetina poslednja želja je bila da popuši cigaretu, a Višnjine poslednje reči glasile su: „Sve ću ja vama reći“.

(Telegraf.rs)