Hrvatski vojnici su mesecima silovali i mučili ženu, 28 godina kasnije sud joj daje 6.000 evra

Foto-ilustracija: Shutterstock

Žena iz Siska tražila je od Opštinskog građanskog suda u Zagrebu 100.000 kuna (1.500.000 dinara) odštete zbog silovanja i mučenja koje je proživela u Kerestincu.

Preporučujemo

Tri i po meseca je 1992. godine psihički, fizički i seksualno bila zlostavljana od strane pripadnika Hrvatske vojske. Pre nekoliko dana donesena je nepravosnažna presuda kojom joj je dosuđeno pola traženog iznosa, odnosno 50.000 kuna (6.600 evra).

Zbog zločina počinjenih u logoru u Kerestincu još 2017. pravosnažno su osuđeni Stjepan Klarić, zapovednik Konačišta ratnih zarobljenika koje se prvo nalazilo u Zagrebu u Gajevoj ulici, a zatim u kasarni Kesestinec, te nekoliko njegovih podređenih, Dražen Pavlović, Viktor Ivančin, Željko Živec i Goram Štrukelj. Klarić je dobio osam godina zatvora, dok su ostali kažnjeni s godinom i po do pet godina.

Svi su proglašeni krivima zbog ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika i civila. Od decembra 1991. do 25. maja 1992. Klarić i njegovi ljudi zlostavljali su onde zatvorene ljude, među kojima je bila i ova žena, prenosi Telegram.

Mučili je mesecima

Telegram je objavio iskaz zlostavljene žene, koji u nastavku prenosimo:

- Mene i supruga odveli su 21. januara 1992. iz našeg doma u Sisku. Po nas su došla dva vojnika odevena u uniforme Hrvatske vojske. Rekli su nam da su dobili nalog da moraju da nas odvedu. Bila je kasna noć. Padao je sneg. Suprug se taman vratio iz druge smene u Železari.

Odveli su nas do vrtića gde su nas čekali drugi vojnici. Oni su nas odveli na ispitivanje. Mislim da je bilo oko dva ujutru.

Ispitivali su me o mom odlasku u Bosnu. Odatle sam se vratila, koliko se sećam, šest dana ranije. Bila sam u poseti svekrvi. Sin mi je za to vreme bio u redovnoj vojsci JNA u Makedoniji, a ćerka je bila kod svekrve u Bosni gde je nameravala da nastavi školovanje. Muž nije išao sa mnom u Bosnu jer je morao da radi.

Nakon ispitivanja te večeri, supruga su vojnici pustili kući. Pre toga su ga pretukli. Čula sam njegove jauke jer su nas ispitivali u odvojenim prostorijama. Mene te noći nisu tukli.

Foto ilustracija: Shutterstock

Oboje smo jutro dočekali na sudu. Suprug je otišao kući, a mene su odvezli do Železare gde je bilo vojno skladište. Tamo sam, zajedno sa drugim ljudima koje nisam poznavala bila narednih osam dana.

U prostoru nije bilo grejanja, po podu su bila postavljena šatorska krila na kojima smo spavali. Nismo dobili nikakve informacije. Nisam znala zašto sam tamo i do kad će me držati. Tada nas još niko nije zlostavljao.

Osam dana kasnije po nas je došao autobus. Niko nam nije rekao kuda nas voze. Tek u autobusu smo saznali da idemo u logor Kesetinec. Čim smo došli počeli su da nas tuku i šamaraju. Ne znam koliko je to trajalo jer sam se od straha onesvestila. Dozivali su doktora koji je rekao da sam živa, ali mi je pritisak bio jako nizak. Ipak, nisu mi pružili nikakvu lekarsku pomoć. Samo sam dobila vode.

Zatim su me odveli u neku sobu u kojoj je bilo još najmanje deset žena. Nismo imale ležajeve, spavale smo na prostirkama na podu. Imale smo samo postavljene kante za obavljanje nužde. Prostorija se zaključavala.

Svako veče su me vojnici odvodili u drugu prostoriju. Postavili bi me na stolicu, zakačili na mene struju i tako pržili. Još imam ožiljke po rukama, nogama i po vratu. Tukli su me, šamarali i silovali. Svi su imali uniforme Hrvatske vojske.

Kako bi nas dodatno zastrašili znali su da nas odvedu u jednu sobu i postrojavali bi nas pred prozor iza kog su stajali ljudi u crnim odelima sa crnim kamapa s protezima za oči. Oni nam nisu ništa radili. Samo su nas povlačili za odeću.

Kad su dolazili po mene prozvali bi moje ime. Ušla bih u hodnik gde su mi stavljali kesu na glavu. Odvodili su me u druge prostorije. Stalno su me vređali. Govorili su da mi j*** mater četničku, da sam najbolja za seks… Stalno su me silovali. Po dvojica ili trojica isto veče. Morala sam bradavice da prislanjam na nož, a oni su pretili da će ih odrezati.

Sve su nas prisiljavali na strašne stvari. Znali su da mi stave pištolj u usta, oštricu noža pod vrat. Stalno su pretili da ću završiti u crnim kesama. Znali su terati muškarce da se skidaju goli do pasa, a žene od pasa na dole, pa obratno. Terali su nas da plešemo na muziku koju bi puštali. Nismo dobijali nikakve lekove. Dobijali smo po dva obroka na dan. Jednom u osam do deset dana bi mogli da se tuširamo. Puštali su ledenu vodu. Skupilo bi se po njih šest-sedam i gledali su nas gole.

Sve vreme sam morala da nosim istu odeću. Svako veče su dolazili po mene. Stavljali su mi vreću na glavu da ne vidim kuda idem. Znala sam se znojim od straha čim sam čula vojnike da noću idu po hodniku. Nisam mogla da spavam. Ne mogu ni danas.

Stalno sam povraćala nakon što su me pržili strujom. Pretili su da će dovesti i mog muža. On je bio pripadnik Hrvatske vojske. Poginuo je, a njegove kosti pronađene su tek nedavno, nakon 20 godina. Ja sam iz logora izašla na razmenu 27. marta 1992. godine.

Odvezli su nas u Bosnu gde su nas držali još osam dana. Nisam imala dokumenta, pa nisam mogla da se vratim suprugu u Hrvatsku iako sam to tražila. Uspela sam da dođem tek pre 15 godina. U moju kuću su se već bili uselili neki drugi ljudi, pa sam morala da se borim da mi je vrate. I dalje stalno pijem terapiju za živce, a stalno osećam bol u prsima i želucu - svedočila je na sudu.

(Telegraf.rs)