Rade je preživeo užas Jasenovca: "Ustaše su učile dečake da kolju. Ubili bi one koji bace nož"

- Nikada nisam verovao da ću dočekati slobodu tamo gde sam bio. Nikada! Samo sam se molio da me odvedu na strijeljanje, da ne odem na klanje.

Rade Radivojac je jedan od preživele dece logora Jasenovac, koji je imao tu retku sreću da dočeka duboku starost. Sa svojih 90 godina, deda Rade je svedok jezivih strahota koje su se događale na ovim prostorima u Drugom svetskom ratu, zlodela kakva je ljudski um u stanju da smisli, a ruka krvnika počini.

Preporučujemo

- Dovedu mlade dečake, moje generacije, pa ih uče da kolju. Kod svakog mladića stoji ustaša, vojnik. Mi smo gledali; jedan momak uzeo nož i ne sme zaklati čoveka. Drhće, baci nož i počne plakati, a onaj ga ustaša izvede, uze pištolj i ubije – video je to, sa svojih desetak godina, dečak iz prijedorskog sela Orlovci, koji je, kao i brojna deca Kozare, završio u logoru Jasenovac.

Ovo stratište Srba, Roma i Jevreja svih uzrasta, dokumentuju istoričari, bilo je brutalnije od Aušvica.

Srpski i jevrejski mališani u ustaškom Dečjem logoru u Sisku. Foto: Wikimedia Commons/Znaci.net

- Gde je sad spomenik, tamo su većinom vođena deca. Ulaze u šumu i nigde se ne vidi gde izlaze. Šta je tamo? Posle sam video da oni decu ubijaju. Ostao sam u logoru oko godinu dana. Bila je samo koža i kost od mene, mesa nije bilo. Dovozili su nam puna kola ubijenih pasa i bacali nam. Ja sam dobio prednju nogu… I kost sam pojeo. Šta ti je glad - gorko se priseća ratnog detinjstva.

Rade je starost dočekao u Banjaluci, u naselju Tunjice, a sa ekipom Srpskainfo, kako mu je bila želja, našao se u svom omiljenom kafiću u Lazarevu. Njegovu potresnu priču ovde svi znaju.

Pamti sva zverstva

– Vodili su nas iz logora nekuda da kupimo šljive, a većinom oni koji odu više se ne vrate. Ja sam imao sreću, pa sam se vratio. Molio sam jednu ženu, Hrvaticu, da me sakrije kod sebe, da ostanem. “Sve ću raditi”, rekao sam joj. Nije htela. Bilo je i finih ustaša. Izveo nas jedan u selo i kaže: “Ako neko zna plivati, eto vam voda, tamo je Kozara”. Ali, kad ne znaš plivati… Ljudi su bili zaostali, sad dete u prvom razredu obiđe ceo svet – poredi starina razliku u vremenu i generacijama.

Deca sa Kozare Foro: Profimedia/Zuma Press - News

Pamti kada je dobio oznaku i kako je jednom čudom preživeo.

– Dolazio je jedan lekar i stavljao oznake. Ja sam imao oznaku nula i neka tri slova još, ali nisam znao pročitati. Kada dođu lekari sa sanitetskim kolima, deca idu posebno i vade se organi. Samo se, posle vidiš, bacaju leševi. Ja sam bio u tom stroju, četvrti po redu, kad kaže jedan ustaša: “Vrati decu, dolazi poglavnik (Ante) Pavelić”. Svašta su radili, ne daj Bože nikome. Ne postoji čovek koji može da veruje u ta zverstva. Najviše su ljudi jaukali kad seku tela, ruke, noge… Kažu sad, čoveku teško. Ništa nije teško, vi imate slobodu, što je najvažnije. Ne može se to ničim platiti, kad ti slobodno ideš, možeš se kretati, neće ti niko ništa. Tamo si samo strepio kad će nož. Ležeš spavati i misliš se kako ćeš poginuti – takve stvari snivao je pre 7 decenija nevini dečji mozak, piše Srpska Info.

Pobegao je jedne olujne večeri, zajedno sa starijim dečakom, dok su im meci zviždali preko glava, a po telu padao led. Reku su prešli držeći se jedva za neko drvo, kada je Rade pogođen u kuk. Nogu nije osećao i drug mu je pomogao da izađe na obalu. Krio se u žbunu, da bi se potom odvukao do neke babe, koja mu je ranu očistila i previla.

Srpski dečaci oblačeni su u ustaške uniforme Foto: Telegraf

– Imao sam tada 13 godina i 11 kilograma, ako to neko može zamisliti – priseća se deda Rade.

Kada je otišao u logor, bio je nepismen. Kasnije, međutim, izučio je zanat za automehaničara i bio vozač autobusa.

Upravo vozeći autobus posetio je Jasenovac prvi put sa svojih 30-ak godina. Od bola se onesvestio.

– Nužda me naterala da sve savladam. Čovek mora biti jači od svega što dođe preda nj’ da opstane. Ako imate volju, sve ćete savladati, ako nemate, ako se demorališete, još je gore. Sve sam prošao u životu i nije mi ništa teško. Čuvajte se, deco, jer život je sve i nije ništa – zaključuje Rade Radivojca, živa enciklopedije minulih vremena, koja nikada ne smemo zaboraviti, niti dozvoliti da se ikada više ponove.

“Dobrovoljno umro”

Sećanja Rade Radivojca sačuvana su i kroz dokumentarni film “Dobrovoljno umro”, koji je nedavno snimljen u produkciji RTRS.

– Postao sam ratni vojni invalid, a bio sam dete. Taki je život. Nekad sednem i razmišljam, da li je moguće da sam ja i dalje živ. Ne daj bože nikome. Kada bi priroda dala da se vratim ponovo da živim, ja bih dobrovoljno umro, samo da ne proživim opet isto – rečenica je kojom Rade završava ovaj film.

Priroda ima svoj plan

– Kako sam ostao živ, pojma nemam. Sad mi je 90 godina. Vi ste mlada generacija, da vam kažem nešto. Ima nešto u prirodi što vodi čoveka, možete planirati život kako hoćete ali znajte da će priroda planirati svoje i šta god da učinite drugom – učinili ste sebi. Ja sam to upamtio. Upamtio sam i jednog koji me je tukao u logoru. Kada je došla sloboda, tražio sam ga da ga ubijem. Raspitivao se za njega, a onda mi rekoše da se razboleo i umro, iako je bio mlađi čovek. I sad znam kako izgleda njegov lik, od straha – govori Rade.

(Telegraf.rs/Srpska Info)