Snimak koji je raznežio region: Elma ispod bolničkog prozora peva drugu (16) koji bije najtežu bitku

Elma (17) i Valentino (16) upoznali su se na Odeljenju onkologije na Rebru u Zagrebu. Elma je sad u remisiji, ali se njenom drugu bolest vratila. Kako Valentino čeka u bolnici lek i transplantaciju, Elma je htela da mu da snagu tako što mu je zapevala pod bolničkim prozorom, a snimak tog čina raznežio je čitav region.

Preporučujemo

Predivna Elma kaže da je ljuti kada joj neko kaže da ne postoje dobri ljudi.

- Nije tako, samo ih treba videti. Ne možeš samo da sediš i čekaš da ti se pojave u životu. Budi i ti dobar, pa će ti se to vratiti - kaže za "24sata" Elma Tomić, 17-godišnja devojka čiji je video za samo nekoliko dana zapalio društvene mreže.

Na prvi pogled, nije učinila ništa što mnogi drugi po ‘Fejsu’ ne rade – pevala je i pravila balončiće od sapunice. Ali, pevala je ispred prozora dečje onkologije na Rebru, da razveseli prijatelja Valentina (16), s kojim je samo nekoliko meseci ranije ležala na istom odelu, boreći se protiv raka limfnih čvorova, odnosno "Non Hočkin".

Kad je ona prošlog leta završila u bolnici, i posle nekoliko dana provedenih na Odeljenju Intenzivne nege prešla na Odeljenje onkologije, Valentinova majka Martina, bila je stalno pri ruci njenoj mami Elviri. Objašnjavala joj je što je čeka tokom Elminog lečenja i pomagala joj. A čim se Elma spustila s Intenzivne i oporavila toliko da može da prošeta po hodniku, Valentino joj nije dao mira dok nije - ustala.

- Primetio je da sam nova, na tom odeljenju čim neko ima kosu znaju da je novi. I video je da se ne osećam dobro, pa je hteo da mi pomogne. On je zaista divan, izuzetno empatičan i jako puno daje drugima. Na primer, kad bi on u bolnici jeo palačinke, odmah su se nosile i meni. Ili, kad mu dođem u posetu, on mene pita kako sam, hoću li nešto da jedem, jesam li gladna, a da ja ni ne stignem njega da upitam kako je - priča Elma i dodaje kako u Valentinovom ‘kako si’ uvek osetite da ga to zaista iskreno i zanima. On to nikad ne pita bez veze.

- Tako smo se nekako povezali, a pronašli smo i puno zajedničkih interesa, osim odeljena na kojem ležimo. Na primer, oboje volimo sport, volimo motore i brzu vožnju, pa smo imali zajedničkih tema - kaže Elma.

Danas ga, dodaje, doživljava kao mlađeg brata, koji je veoma zreo za svoje godine, pa s njim o svemu može da razgovara. U međuvremenu su se toliko povezali da ona i majka svako malo odu do Rebra da bi popile kavu s njegovom mamom i bile uz nju, a dobra je i s Valentinovom sestrom.

Kaže kako nikad u životu nije ni pomislila da bi mogla da bude bolesna, jer je uvek živela zdravo, išla u teretanu, i osim škole samo u pozorište, na probe glume, kojom se bavi već sedam godina. Nikad nije pušila ni pila s vršnjacima, uvek je bila pomalo dosadni tinejdžer, kaže, pa je bolest i njoj i roditeljima pomalo bila šok. Ali, kad su roditelji videli kako se Elma nosi s bolešću, nije im bilo druge nego – hrabro.

Elma i Edvard u specijalnoj misiji Printscreen/Facebook/Elma Tomić

- Znalo je da bude mnogo teško. Ja sam lečena po protokolu za leukemiju, prošla sam tri ciklusa hemoterapije po 2,5 meseca, s kratkim pauzama. Bilo je jako neugodnih situacija, bolova, pre svake terapije išla sam na lumbalnu punkciju, ali za mene nije bilo druge opcije nego da ću se boriti i izboriti - kaže Elma.

Tako je bilo i kad je lekar jedne večeri majci rekao da nije siguran da će Elma doživeti jutro.

Kako je uvek bila pomalo ozbiljnija i zrelija od svojih vršnjaka, pa se družila sa starijima, kaže da je bolest i nije puno karakterno promenila.

- Tek kad sam završila u bolnici, shvatila sam ko sam i šta sam i kakvim ljudima želim da se okružim u životu. I vrlo brzo to sam učinila. Ta bolest je bila kao poklon. Verovatno bih ja to sve shvatila u životu, samo puno kasnije, pa sad ponekad mislim da je i dobro da se tako dogodilo - dodaje Elma.

Govoreći o pevanju ispod prozora, Elma kaže da je Valentino morao u septembru da se vrati u bolnicu, jer se bolest vratila i ponovo je na hemoterapijama. Sad treba da dobije novi lek, pa onda ide na transplantaciju koštane srži.

- Znala sam kako je meni bilo da sedim kraj tog prozora, bez kose na glavi, i da gledam ljude. Idu božićni praznici, svi se vesele… Volela bih da imam čarobni štapić da ih sve mogu izvući sa tog odeljenja, ali kako ne mogu, htela sam ga barem malo razveseliti. Pozvala sam njegovog prijatelja Edvarda, koji je pevač, pa smo odlučili da mu pod prozorom otpevamo njegovu omiljenu pjesmu ‘Say you won’t let go’. Edvard je ceo dan učio tekst, slao mi tonske probe da kažem jel dobro, i bili smo baš uzbuđeni - priča Elma.

Valentinova mama Martina kaže, pak, kako je on taj dan bio toliko srećan da nije pronalazio reči da joj opiše kako je sve izgledalo, a danas je siguran da je to najlepši dan tokom celog lečenja koje je dosad prošao.

- Moram da kažem da sam celo vreme razmišljala kao neka bakica, prvenstveno o tome da se nadam da mu neću preneti neku bakteriju, ili virus. To mi je bilo prvo. Zato sam htela da ostanem van odeljenja. A, opet, bilo mi je teško kad sam videla da on plače na prozoru. Znala sam da su to suze radosnice, ali bilo mu je teško. Zato sam bila presrećna kad se ispostavilo da su deca na odeljenju taj dan bila dobro i da ipak na kratko možemo da uđemo. Potrefio se trenutak, inače to ne možete predvideti - priča Elma.

(Telegraf.rs/24sata)