"Evo vam moje glave, decu mi ne dirajte": OVK je upala u kuću Nedeljka sa 3 sina. Sada su sahranjeni

Posmrtni ostaci petočlane porodice Šutaković, oca Nedeljka (63), majke Darinke (rođena Jevrić) (58) i dece Aleksandra (17), Đorđa (15) i desetogodišnjeg Radovana, svi stradali 1999. godine u Đakovici, sahranjeni su 10. septembra u Andrijevici.

Stigli su da ih na večni počinak isprate bivši sugrađani koji od rata u pokrajini žive od Bara do krajnjeg severa Crne Gore, ali i oni iz Srbije.

Preporučujemo

Predstavnici Komisije za nestala lica Vlade Srbije, uz predstavnike crnogorskog Ministarstva rada i socijalnog staranja i članove porodice Jevrić, preuzeli su na graničnom prelazu između Srbije i Crne Gore, na prevoju Kula, pet sanduka sa članovima porodice.

Prethodno su više od mesec dana čekali da privremena albanska administracija iz Prištine konačno preda tela stradalnika porodici. Pre toga, kao u brojnim drugim slučajevima, čekalo se 20 godina da albanski separatisti uopšte pronađu i otkriju grobnicu sa njihovim ostacima. Zapravo, otkrivena je zahvaljujući podacima srpskih službi i stranaca u pokrajini.

Na njihovoj prvoj stanici na putu do večne kuće čekao ih je episkop budimljansko-nikšićki Joanikije (Mićović).

Na kapiji porte stare nemanjićke lavre, visok kao hrast, vladika je dočekao dva vozila službe za prenos posmrtnih ostataka i sačekao da se oformi "kolona" mrtvačkih sanduka jedne porodice. Potom se, u tišini, koju je prolamao zvuk manastirskog zvona i žalosno tuženje Darinkine rođake, povorka krenula u pravcu svetinje.

- Stradanje porodice Šutaković je deo jedne mnogo šire slike koja nas direktno uvodi u najstrašniju priču, krajem 20. i početkom 21. veka, o uzimanju organa, kidnapovanju, Žutoj kući... I ovo je deo priče o Žutoj kući. Pobijeni su, dakle, od albanskih terorista i bačeni na najstrašnije mesto, na mesto koje podseća na pakao, da ih tamo prekrije tama zemlje i tama zaborava - besedio je vladika Joanikije po završetku opela, ispred pet poređanih sanduka.

- Lice tzv. velike Albanije je lice Žute kuće, to je kidnapovanje i ubijanje nenaoružanih ljudi, žena, dece i staraca. Posebno dece i to, kao što vidimo, uopšte nije slučajno, kao što su, posle porodice Šutaković, pobijena deca u Goraždevcu, kao što su pobijeni žeteoci po polju Kosovu, kao što su pobijeni mnogi, koji su se vraćali da obiđu i isplaču se nad grobovima svojih predaka - rekao je vladika Joanikije, upozoravajući da danas, pred kostima nevino postradale porodice Šutaković, ne prizivamo zlo, niti osvetu.

- Samo prizivamo pamet, i prizivamo pravdu, prizivamo zakon, ako više pravde i pameti u ovom svetu ima. Sve što se više i glasnije priča o pravdi i o miru, sve je manje i jednog i drugog - rekao je on.

ISELJAVANJE MRTVIH

U grobnici kod "bunkera" gde je sahranjeno to što je ostalo od petočlane porodice, forenzičari su našli ljudske kosti pomešane sa životinjskim. Ispostavilo se da su na toj lokaciji sahranjeni Šutakovići i bračni par Petrović, koji su pre dva dana otpremljeni na groblje u Užice.

Iseljavanje živih iz Metohije je zaustavljeno, kako zna da saopšti međunarodna zajednica, prenebregavajući da je sa te svete zemlje, pod njihovom kontrolom pokrajine, otišlo gotovo svo srpsko stanovništvo. Spisak neidentifikovanih ostataka onih koji leže u prištinskom Kliničkom centru, na odseku za patologiju već treću deceniju sadrži stotine leševe pod brojevima, bez DNK traga.

Iseljavanje mrtvih će se sigurno nastaviti.

PORODICA ZA PRIMER, DECA ĐACI GENERACIJE

- Porodica Nedeljka Šutakovića je bila siromašna, ali je bila za primer. Živeli su tiho, skromno i vredno. Nikome nisu naudili ni pre, ni tokom rata 1999. godine - priča Slaviša Stefanović, član Privremenog organa za Đakovicu, koji je uz svog kolegu Milenka Jovanovića, koji je ujedno predsednik Saveza udruženja raseljenih i izbeglih u Crnoj Gori, došao da isprati sugrađane do grobnog mesta.

- Aleksandar je bio đak generacije, a njegovim stopama su išli i mlađi Đorđe i desetogodišnji Radoman. Verovao je da ih neće dirati niko u njihovom stanu. Prevario se - kazao je Stefanović.

Jedine četiri osobe srpske nacionalnosti koje su ostale u Đakovici, od 12.000, koliko ih je ova opština ranije imala, bile su četiri žene koje su izdržale neviđenu torturu u godinama posle rata. One tvrde da je Nedeljko sa celom porodicom bio tog dana u crkvi. Nije pobegao za kolonama vojske i policije koje su preko Peći izlazili sa Kosmeta, kao što je učinila većina njegovih sunarodnika.

A i zašto bi, razmišljao je Nedeljko. Nikome nisu vodu natrunili, njegova deca su poznata kao uzorna u Đakovici i svi odreda su bili za primer, uprkos siromaštvu u kojem su rasli. Kao i mnogi drugi Srbi iz Metohije, ostao je u stanu sa porodicom, nije imao gde ni da ode, nije imao rezervni položaj.

Njegov sinovac je, po nezvaničnim, šturim i šapatom prenesenih informacija komšija i sugrađana Albanaca doznao da se sat vremena po povratku iz crkve, na vratima njegovog stana, uz snažnu lupnjavu, pojavila banda.

Poslednji dan slobode, čulo se lupanje na vratima.

- Otvaraj - vikali su uniformisani ljudi u uniformama UĆK.

- Evo vam moje glave, ne dirajte mi decu - čulo se Nedeljkovo preklinjanje.

Oni, međutim, nisu hteli da se odreknu "plena".

Šutakovići su sahranjeni tiho, kao što su i živeli.

Samo u okolini Đakovice, 1999. godine funkcionisalo je četiri logora za Srbe, a po izveštaju Radne grupe parlamentarnog Odbora za Kosovo i Metohiju, oko 160 logora je ukupno bilo aktivirano odmah po okupaciji.

Od 1999. godine i ulaska stranih trupa na Kosmet, UNMIK-u kao glavnom organu uprave stizalo je sijaset prijava o logorima i fabrikama u kojima su zarobljeni Srbi radili do krajnjih fizičkih napora, hranjeni oskudno, tek koliko može da preživi. Svi ti izveštaji su sklonjeni, ili odlagani do besmisla, osim ako smisao nije bio da se kasnim izlaskom na "teren" ne nađu pažljivo uklanjani tragovi.

Albanski "humanitarci" su im obezbedili i stalni lekarski nadzor koji je procenjivao "kvalitet organa" za dalju trgovinu.

U šturom izveštaju koji je, posle upoređivanja DNK uzetih sa pronađenih leševa sa uzorkom DNK Nedeljkovog sinovca, pokazali su identitet. Pretpostavka patologa je da je smrt nastupila "egzekucijom". Ostalo se samo pretpostavlja.

Mnogi mučenici su završili po gudurama Albanije, a njihovi organi i danas po svetu žive u nekim tuđim ljudima. Sa državnog aerodroma Albanije su širom meridijana otpremani ručni zamrzivači sa organima u ledu. Od rožnjača do potkoljeničnih kostiju - postojao je cenovnik za "bogatu starudiju" Zapada, sa potpunim odsustvom savesti i pitanja odakle im novi bubreg, srce ili jetra...

Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, Kadri Veselji, bili su glavni protagonisti ovih stravičnih zločina, po izveštajima brojnih međunarodnih eksperata, uključujući Karlu del Ponte i Dika Martija.

(Telegraf.rs/Barskiportal.com)