O Sari su pričali: Evo je ova sa bolesnom decom. Oni koji su joj zatvarali vrata, sada ih otvaraju

Sara Prelević sa dvadeset godina postala je majka dve preslatke devojčice Irme i Ilde, a taj trenutak joj je promenio život na nekoliko načina, ali i nju samu - one su rođene Daunovim sindromom. Iako su je mnogi savetovali da devojčice ostavi u domu za nezbrinitu decu, Sara je svoj život posvetila njima. Nedavno je rodila i devojčicu Inu, koju Irma i Ilda obožavaju.

Sara Prelević, Foto: A. Nalbantjan

• Kada pričamo o deci sa posebnim potrebama, gde je tu naš region i šta naši ljudi zapravo ne znaju? Ima mnogo slučajeva gde se ti ljudi odbacuju, a ti si nam upravo primer nekog ko se kao mlad posvetio devojčicama koje su zaista izrasle u divne devojke.

- Pa generalno, ako se vratimo na neki period, bilo je mnogo teže nego sada. I mogu ponosno da kažem da sam promenila mišljenje, tj. razmišljanje kod ljudi da se na neki način ta deca prihvate, da budu deo svakodnevnog društva. Da se druže, da jednostavno budu srećna, jer sve im je to potrebno, kao što je takođe i nama. Da budu prihvaćena, da se druže, da im nije ograničen krug kretanja, da se slobodno kreću bez ismevanja i ruganja. Čak sam otvorila i udruženje. Tu ćemo se baviti socijalnim preduzetništvom, zapošljavanjem dece sa smetnjama u razvoju i, eto, idemo dalje.

Sara Prelević, Foto: A. Nalbantjan

• Malopre si rekla - želela sam da promenim svest kod ljudi. U nekim od tvojih intervjua koje sam pronašao rekla si da se ti na porođaju nisi obradovala. Sada, kada bi mogla da vratiš vreme unazad, da li bi se isto tako osećala?

Vesti sa naslovne

- Pa, da... Sada bih bila mnogo srećnija. Znate kako, ja sam njih dobila sa dvadeset godina. I onda vam nametnu neko mišljenje. Nažalost, genetičari nisu imali baš neki pristup prema meni. Nekako su mi to grubo saopštili, ja se i sada borim i sa tim. Da doktori genetičari roditeljima saopšte na neki lepši način da jednostavno... Jeste teško to je defiitivno, ali da vi roditeljima olakšate, a ne da ih uništite na samom početku. Da im date neki vetar u leđa. Nažalost, ja to nisam imala. Ja se mojim devojčicama nisam obradovala. Imala sam totalno drugačiju sliku. Niko mi nije rekao da će one mene da zagrle, da će one meni da pruže ljubav, što je svakom čoveku najbitnije. A najbitnija je kod svih nas ljubav. Deca koja su u kolicima i sa teškim smetnjama u razvoju, veoma znaju da pruže ljubav.

Sara sa Irmom i Ildom, Foto: A. Nalbantjan

• Šta se dešavalo u tim trenucima sa tvojim prijateljima? Da li su ti neki okrenuli leđa? Da li su neki ostali uz tebe? Da li se nešto promenilo? Kako je tvoja okolina tada gledala na devojčice?

- Ljudi su očekivali da ću ja da budem jadnica, da ću ja tu nešto da kukam. Niko u društvu, mogu ponosno da kažem, nije video nijednu moju suzu. I kada mi je bilo najteže, i kada nismo izlazili iz bolnice. Nismo znale ni za slave, ni rođendane, ni praznike. Mi smo konstantno bili po raznim institutima i bolnicama. Društvo se tada samo okrene. Tu su bili i saveti da bi ja njih trebalo da ostavim u domu. Da ja sebi treba da nađem neko drugo zanimanje i da jednostavno krenem dalje, da sam ja mlada. Svakome ko bi mi tako nešto rekao, ja bih okrenula leđa. Bilo mi je grozno da ostavim dete, iako sam imala dvadeset godina, to mi je bilo toliko neprihvatljivo. I naravno, mogu ponosno da kažem da sam uspela, da nisam bila jadnica, iako su to mnogi očekivali. Ja sam u suštini jedan veliki borac koji se bori za svoju decu i za svu decu sa smetnjama u razvoju.

Sara sa Irmom i Ildom, Foto: A. Nalbantjan

• Nekako ste jedan deo života gurale same, ako tako mogu slobodno da kažem. A onda još slobodnije mogu da kažem da se Vesko pojavio u vašem životu, koga su devojčice mnogo zavolele, što smo imali i priliku da vidimo na društvenim mrežama. Nekako sam stekao utisak, nemoj pogrešno da me shvatiš, da su nekako one sada bliže sa njim nego sa tobom? Da nekako sa njim imaju više slobode nego sa tobom?

- Mnogo su vezane za njega. Vesko ih ući svim manirima. I on kad se ljuti, on im se onako baš naljuti i kaže šta ne smeju da rade. Ja ih učim da budu dame. One su naučile sa njim i da plivaju, da vode svakodnevni život na jednostavan način. Opet je Vesko onako dosta ozbiljniji, on je naša velika zaštita. One su videle zaštitu u njemu i drago mi je da smo pronašle našeg anđela čuvara kao u bajkama.

Foto: A. Nalbantjan

• Pored svega toga u vaš život se ušunjala i sve vas ozarila - Ina. Kakvi su trenuci bili kada si saznala da si u drugom stanju?

- Mnogo ljudi je znalo da kaže: Saro, ti ćeš dobiti tu jednu nagradu za to što se tako boriš, za to što si jako požrtvovana za svoju decu. Ja sam govorila: Ma da, biće. I onda, kada sam saznala da ću dobiti Inu, bila sam baš zbunjena. A onda kada se rodila, ja vam ne mogu opisati moju sreću. Stvarno, to se ne može ni opisati ni ispričati. Ina je mamina snaga za dalje. Da izdrži, da se bori. Nadam se da će Ina biti jedna moja naslednica i da će zajedno sa mamom učiti da različitost treba prihvatati. Kakva god bila različitost u pitanju, i da ćemo onako zajedno da oplemenimo svet i okolinu oko nas.

Foto: A. Nalbantjan

• Da li se sećaš trenutka kada su devojčice prvi put ugledale Inu? 

- Nećeš verovati, ali one su pobegle. Taj trenutak sam i podelila na mom Instagram profilu. Vesko ih je doveo u bolnicu i sestrica je iznela Inu na staklo da je vide. One su se preplašile i odmah su pobegle. I onda sam ja bila jako tužna. Čak sam taj dan i plakala u sobi. I sestre su bile zbunjene, o čemu je reč, zašto sam tužna... I ja im pričam... Čim su došle prvi dan došle da je vide... Prvi dan kada su došle po nju, one su se totalno predale njoj i mnogo je vole.

Foto: A. Nalbantjan

• Nekako ste postali u čitavom regionu poznati, ne znam da li ima neko ko ne zna za Irmu i Ildu. Kako ljudi reaguju kada vas vide na ulici?

- Pa ljudi... Nekad je bilo: Evo je ova sa bolesnom decom. Sad više nisam "ova", sad sam odjednom svugde dobrodošla. I ti ljudi koji su mi nekada zatvarali vrata, sada su ih širom otvorili... Znate kako. Ja ne pristajem na saradnju sa svakim iz nekih razloga od ranije. Isključivo želim da budem u okolini dobrih ljudi koji mi pružaju dobru energiju kao što... Znaš sredinu kod nas, ima i osuda ima i pozitivnih komentara. Ja na te osude se ne osvrćem. Ljudi kod nas neće prihvatiti nijedan uspeh. Ima i komentara: Evo koristi decu da bude poznata...

• E, sada kada smo kod tih komentara. Kako reaguješ zapravo na te negativne komentare kada čuješ?

- Meni je žao što su ti ljudi zdravi, pravi, imaju zdravu decu i oni ne uspeju. Mislim treba, ajde uspite. Nije to tako lako. Nisam ja ovde došla tek tako. Mnogo sam se ja borila za ovo. I mnogo sam humanitarnog rada odradila, sa drugom decom družila. Ne sa svojom decom. Truda, neprospavanih noći, pa velikog uspeha i velikih pomaka. Ako kažem da je moja devojčica prva manekenka u svetu 2014. godine. Iako kažem da je 2016. bila Mis Crne gore, princeza Crne Gore i kada su ljudi iza mene pričali: Šta će ova sa bolesnim detetom šta ona hoće ovde....

Foto: A. Nalbantjan

• Da li ti to daje neku snagu da se još više boriš kada upravo čuješ takav komentar?

- Da. Veruj mi da da. Ja samo stisnem svoje devojčice za ruku, uzdignem glavu i idem dalje. Meni je najbitnije da mi uspemo, da ja njima obezbedim jedan normalan život da promenim društvo i da uživaju u svom životu. A ne da ih skrivam i da se bukvalno stidim njih. Jedna pouka: treba decu da prihvatite vi, a onda će ih okolina svakako prihvatiti, ako ih vi kao roditelj ili kao rodbina prihvatite.

Foto: A. Nalbantjan

• Tolika posvećenost svojoj deci. Ali ne znam koliko mnogi znaju ili ne znaju ti se baviš humanitarnim radom. Čak ste nedavno bile i u Turskoj gde su dve devojčice iz Crne Gore osvojile prvu nagradu za mejk ap. Šta ti zapravo daje snagu da pored sve borbe, svu snagu koju imaš i ulažeš u svoje devojčice, da nekako pomogneš i ostalima?

- Ja sam četiri godine volontirala u prvom udruženja za decu sa smetnjama u razvoju i bila PR tog udruženja. Organizovala sam žurke za tu decu. Poklončiće, novogodišnje žurke, dnevne žurke... Da to bude izlazak za tu decu. Kao i u Beogradu, tako i kod nas, ne postoji nijedno mesto, nijedan kafić gde ta deca mogu da izađu ili da se provedu. To je moj prvi projekat. Tada sam otvorila prvo udruženje za decu sa Daunovim sindormom, dobila sam i sertifikat. Ja sam član federacije u koju spada jedanaest zemalja Evropske unije. To je prvi javni projekat u kojem je učestvovalo jedanaest zemalja, a Crna Gora je bila deo toga. Drago mi je da su Saška i Ana pobedile. One su taj kurs tri meseca pohađale kod nas sa profesionalnim šminkerom, u Istanbulu su bile predivne.

• Da li isto može da zagrli osoba sa posebnim potrebama? Ili će zagrliti jače i bolje i više.

- Sada ću možda zvučati neskromno, ali verujte da hoće. Jer deca i osobe sa smetnjama u razvoju ne mogu biti iskvarena, jednostavno to ne umeju. Ne mogu vas slagati, ne mogu vas ukrasti, samim tim mnogo su iskrenije. I mnogo iskrenije osećaju tu ljubav. One koje vole - vole, koga ne vole - ne vole, i to je onako granica. Devojčice sa smetnjama u razvoju su neiskvarena bića i jednostavno je to nešto neprocenjivo. Dobila sam i Inu i svi me pitaju kakva je razlika. Ono "podižeš Inu, podizala si Irmu i Ildu", i to su jedna od čestih pitanja na mom Instagramu: Hajde nam kaži koja je razlika.. Nikakva razlika.

(Marko Panić, m.pantic@telegraf.rs)