Torcida se oglasila povodom prebijanja Srba na Braču, u saopštenju spominju i Domovinski rat

Ne razumem, sezonski Rad, letovanje..... Sta ce oni tamo??? MA ni prolazak kroz tu ustasku zemlju nebih...

Све почиње још у 17. и 18. вијеку. Мјесто радње Далмација, Крајина, Славонија, Хрватска, Босна и Херцеговина. Српско село, гладна година. Католички попови нуде храну свима који прихвате унију. Могу остати православни, наставити литургију по својим обредима, али морају признати папу. Првих дана се не јавља нико, али након пар дана глади првих неколико породица пристаје, а с временом их је све више. Помаже што је један локални мјештанин неколико година раније током студија у Бечу прешао на католичку вјеру и постао свећеник, па добро познаје менталитет Срба. Сваке гладне године, а оне су посебно у Далмацији и Лици биле честе, по неколико хиљада српских породица пређе у унију, а многи из уније у католичанство. Међутим, тај прелаз није искрен, многи у себи мрзе католичанство и папу, многи и даље славе славу и два Божића, јавно католички, потајно православни. И данас се на многим гробовима и старим црквама у Далмацији могу наћи ћирилични натписи, а и славске иконе скривене на таванима.Али католичка црква је сурова и сирова, на подручју данашње Хрватске инквизиција је дјеловала најдуже од свих земаља у Европи. У генима тог становништва је инквизицијска параноја, програмирани су стравом, не дижу устанке јер Ватикан не прашта. Мучења су звјерска, таква да се и најтежа смрт чини као излаз. У свијести тих бивших Срба утиснут је страх са једне стране, а са друге мржња на своје окупаторе и ту нову вјеру. С временом се та мржња усмјерава према онима који су остали Срби. Пребацивање кривице. Нисам ја крив што сам издао српство, него он што је остао Србин. Његов останак у српству, његов морални живот, његова храброст и јунаштво, пркос и непоколебљивост су укор за моју савјест, за мене конвертита, слабића, кукавицу, биједника, слугу, који је за џак брашна и соли издао и дједове и народ и вјеру. Он мора нестати да ме више никад не подсјећа на моју издају. Зато Јасеновац, зато Олуја, зато су Хрвати са толиком мржњом клали Србе јер су их подсјећали на истину о себи, јер су Срби самим својим постојањем били прст кривице уперен у Хрвате..Постоји још један елемент психо-патологије која се назива хрватство. У 19. вијеку Аустро-Угарска схваћа опасност од тек ослобођене Србије која ће кад тада ослободити све земље гдје живе Срби под страним завојевачима. Беч и Ватикан одлучују створити од Срба неколико нација инзистирајући прије свега на вјерским и регионалним разликама (свака сличност са Војводином је намјерна). За центар тог пројекта изабрали су провинцијски градић Загреб. Беч у Загребу гради цијели тзв. „Доњи град“ све установе, позориште и сл. Одређују име Хрвати, по једној од негдашњих српских регија (Далмација, Хрватска, Славонија, Лика) и формирају нову нацију од Срба католика и досељеника из цијеле Монархије (исти пројект одвијао се тада и у Галицији у граду Лавову, Беч и Ватикан тамо су стварали Украјинце). Хрватска народна странка постаје оно што је у другој Југославији била комунистичка партија. Ако је и један Србин хтио посао и било какав напредак у друштву морао се изјаснити као Хрват и учланити у „Хрватску народну странку“. Многи сиромашни Срби са села долазили су у Загреб, у којем је живјело пуно аустро-угарских чиновника, умјетника и трговаца Њемаца, Мађара, Јевреја… углавном несрпског, неславенског становништва. Ти сељаци су се продавали за тањир супе и ново одјело, покушавали бити као ти новопечени грађани, елита која се на брзину обогатила. Прихваћали су њихово лицемјерје, малограђанштину, заборављали су своје српско и сеоско поријекло, мрзили су га, постајали су покондирене тикве. Према свему српском имали су аверзију, а највећи страх имали су од тога да им се на вратима не појави неки рођак са села. И опет, свака сличност са другосрбијанцима је намјерна.

Upoznao sam neke od napadaca igrom slucaja. Treba im stvarno pomoci da nadju posao i krov nad glavom. To su nazalost nezaposleni Splicani sa kriminalnim dosiejom, drugim recima uglavnom socijalni slucajevi. Na zalost ti momci su digli ruke od zivota i nemaju nikakvu nadu u buducnost. Treba napraviti program za sve mlade u regionu da im se pomogne da nadju smestaj, posao i da se izvrsi poseta izmedju gradova bivse SFRJ. U vreme Tita bilo je mnogo dobrih programa za mlade. Zao mi je ne samo napadnutih vec i onih sto su ih napali. Da ih samo vidite kako ti mladi piju i kako se drogiraju svaki dan zaolakao bi i Bracki kamen. Mladost je u ponoru treba im pomoci.