Pupovac u velikom intervjuu o kampanji, Blajburgu, Jasenovcu i Srbima u Hrvatskoj: "Hrvati ne znaju kako je biti Srbin u ovoj zemlji"

Uoči izbora za Evropski parlament kampanja se i u Hrvatskoj ipak zahuktala. Čelnik SDSS-a Milorad Pupovac dao je intervju za hrvatski portal "Večernji list", a teme ovog razgovora bila su: Jasenovac, Blajburg, odnosi s premijerom Andrejom Plenkovićem, ali i Ćira Blažević koji se na iznenađenje mnogih našao u SDSS-ovom spotu.

Mnogi smatraju da SDSS ima najbolju kampanju za evropske izbore. Ko vam ju je osmislio?

Preporučujemo

Naš kolektiv, u kojem sam i ja. Uz to se koristimo uslugama jednog dizajnerskog studija za likovnu i dizajnersku stranu kampanje. Kampanja se osmišljava u hodu i zavisno od toga kako se napravi prvi korak, pravi se drugi korak. Ono što smo znali od početka jeste to da s kampanjom želimo da postignemo dva cilja. Prvi je da kampanja donese neku vrstu oslobođenja od grča i među biračima na koje mi računamo ali i na celo društvo. Kampanja ima za cilj da se ljude oslobodi od strahova i predrasuda. Posebno od mržnje prema Srbima i svima koji su neka vrsta manjine. Drugi je cilj da dobijemo toliko glasova da možemo računati na jedan mandat u EU parlamentu. To da SDSS dobije jedan mandat u EU parlamentu bilo bi veliko postignuće za samu stranku, za srpsku zajednicu u Hrvatskoj, ali i veliko postignuće za Hrvatsku. Jer za Hrvatsku, kao zemlju koja će početkom sledeće godine predsedati Evropskim većem i biti domaćin mnogim evropskim sastancima i vodećim evropskim telima, to bi značilo mnogo, da se u Hrvatskoj stvaraju pretpostavke za toleranciju i da se iznova afirmiraju pozitivni odnosi prema manjinama.

Foto: Tanjug/AP

Vaše plakate šaraju širom Hrvatske, jeste li to očekivali?

S obzirom na to da je ovo prvi put da SDSS učestvuje u kampanji ove vrste i da su njegove poruke vidljive na način na koji su vidljive u velikim hrvatskim gradovima, od Pule, preko Rijeke, Karlovca, Zadra, Šibenika, Splita, Siska, Zagreba, Osijeka, Vukovara, očekivali smo da će biti "intervencija" na plakatima, kao što ih bude i na plakatima drugih stranaka. No nismo očekivali da će naši plakati biti tako sistemski uništavani. Nismo očekivali da će biti tolikoga izliva netolerancije prema pet ćiriličnih slova, niti smo očekivali da će biti toliko direktne i otvorene mržnje i pozivanja na nasilje kao što je to bilo na nekim plakatima. No, ono što smo hteli, to je da se ljudi pokrenu, a to smo i postigli. Međutim, nismo očekivali da se društvo podeli na one koji su mrzitelji i na one koji se pitaju pa dokle to i za čiju korist. A to se događa.

Nije li sam natpis, deo na latinici, a deo na ćirilici, "Biti Srbin u Hrvatskoj" provokativan i šta ste njime hteli da postignete?

Više od pet godina vodi se sistemska antićirilična i antisrpska kampanja u Hrvatskoj. Niko se u ozbiljnom smislu te reči nije zapitao – zašto? Zašto se s takvom lakoćom prihvata da je ćirilica "agresorsko" pismo, a ne pismo slavenske pismenosti? Zašto se s takvom lakoćom prelazi preko činjenice da su tvorci te slavenske pismenosti Ćirilo i Metodije, na predlog pape Ivana Pavla II, i samog Slavena, postali sveci zaštitnici Europe? I zašto se ne razmišlja o tome kako u takvim okolnostima biti Srbin u Hrvatskoj? Kako podučavati decu da čitaju i pišu ćirilično pismo? Kako podučavati decu da ne mrze druge ljude zato što koriste ćirilično pismo? Zato što su neki ljudi odlučili to pismo proglasiti agresorskim!? Ideje, politike i ljudske radnje mogu biti agresorske, ali pismo to ne može biti. Ni jedno, pa ni ćirilično. Pitanjem "Znate li kako je biti Srbin u Hrvatskoj?" hteli smo da postignemo i to da se razbiju stereotipi i stereotipni odgovori koje ljudi u Hrvatskoj imaju, a to je da misle da znaju kako je to, da misle da znaju ko su Srbi, da imaju svoje odgovore bez razmišljanja kako je danas biti Srbin u Hrvatskoj. Hrvatska je pristala da deo njenih građana bude u dobroj meri dehumanizovan, da živi u strahu i da nemaju slobodu izricanja toga što jesu, u izboru toga što bi mogli da izaberu. To je bio ceo smisao toga što smo hteli da postignemo ovom kampanjom.

Hrvoje Zekanović odobrava šaranje plakara SDSS-a; Printskrin: index.hr

Šta kažete na reakcije vaših kolega Mire Bulja i Hrvoja Zekanovića koji praktično odobravaju šaranje po vašim plakatima? Je li vas to iznenadilo?

Nisam iznenađen. Nisam prvi put, kao zastupnik u Saboru u tolikom broju mandata, čuo ljude koji mi kažu da im je žao što nisam otišao iz Hrvatske na traktoru ili kao što mi je jedan rekao – zašto sam ostao da zaje... hrvatski narod i zašto nisam otišao u Beograd!? Valjda bi mu bilo lakše da sam to radio iz Beograda. To je zato što ti ljudi ne razumeju da dehumanizacijom delova hrvatskog stanovništva srpske nacionalnosti, ili bilo koje druge nacionalnosti, židovske, romske, bošnjačke, nema ni humane Hrvatske. Svi mi, koji pripadamo bilo kojoj od triju velikih religija, to znamo. Svi to znamo koji pripadamo bilo kojem tipu moralnosti koji iz njih proizlazi. Ali smo to zaboravili zato što smo previše Hrvati ili previše Srbi, previše katolici ili previše pravoslavci. Toliko previše da ne razumemo i ne prihvatamo nikoga čiji glas nije eho našega glasa.

Krešo Beljak, predsednik HSS-a, rekao je da svoju kampanju radite u korist HDZ-a?

Kako to da baš mi, od 33 stranke i liste koje su se pojavile, pomažemo HDZ-u? Ne pomaže niko drugi, pa ni Amsterdamska, samo mi? Po čemu? Zato što bi se HDZ-u sviđalo naše pitanje "Znate li kako je biti Srbin u Hrvatskoj?"? Jer se HDZ-u sviđa kako mu koalicijskom partneru unakažavaju lice na plakatima ustaškim znamenjem? Uostalom, na prošlim izborima pomogli smo SDP-u, pa nam je HDZ zamerio. A sada želimo da pomognemo sebi, Srbima i Hrvatskoj. A to što naš prijatelj Krešo Beljak to ne razume, ili u trenutku kada je to rekao nije to razumeo, to je druga vrsta problema. Mi smo rekli kada smo najavili svoju kampanju da ćemo biti lista iznenađenja. I po svemu što smo dosad radili pokazali smo da jesmo lista iznenađenja. I to velikog. Učinićemo sve što je u našoj moći da to budemo i u izbornoj noći. Premda ne zavise sve stvari od nas, ali sve one koje budu zavisile i zavise od nas, mi ćemo učiniti da budemo i tu noć lista iznenađenja. I da budemo lista koja će dobiti jedan mandat, makar to bio i 12. koji će biti na čekanju.

Premijer Hrvatske Andrej Plenković; Foto: Tanjug/HINA/Mario Strmotic

Je li vam žao što ni premijer ni predsednica nisu reagovali na šaranje po vašim plakatima? Jeste li s njima razgovarali o tome?

Nisam, ni s predsednicom ni s premijerom. Nekima drugima više je zasmetalo naše pitanje "Znate li kako je biti Srbin u Hrvatskoj?" nego poruke koje smo dobili nakon toga koje uključuju pozive na nasilje...

Odakle ideja da angažujete Ćiru Blaževića? I kako je Ćiro reagovao kad ste mu ponudili da glumi u vašem spotu?

Ideja o angažovanju Ćire Blaževića nastala je u našem kolektivu koji se sastaje svakih nekoliko dana i raspravlja o tome što je postignuto s kampanjom i šta treba napraviti u sledećoj fazi. Tako se došlo na ideju da je potrebno, kad već nismo uspeli da dobijemo nekog od poznatih Hrvata na našoj listi, da angažujemo eminentne i ugledne Hrvate koji bi podržali našu listu. Ja sam predložio Ćiru, budući da sam znao da bi njegove reči mnogo značile u Hrvatskoj. No nisam znao da će pristati iz prve, ali pristao je. Na taj je način, po našem mišljenju, učinio mnogo za listu, a još više za hrvatsko društvo. Nisam video znakove iznenađenja kada smo ga pitali za to. On sve prati pa tako i našu kampanju i nismo morali ništa da mu objašnjavamo. Njegov gest je potpuno iznadstranački, i opšteljudska i patriotska. U spotu, Ćiro je iskren pošiljalac poruke koju u videu izgovara. Inače, ima tu još uglednih ljudi čije će poruke biti poslate. Da mi i ne pokažemo to što je Ćiro napravio, već samim time što je prihvatio učinio je mnogo. Samo s onim što je Ćiro izgovorio pojedinim medijima već je sve postignuto. S videom se može samo dodatno relaksirati i pojačati ono što je Ćiro napravio, pojačati simpatije i prema njemu, a i prema onome što on poručuje.

Ćiro Blažević se našao u spotu SDSS-a; Printskrin: N1

Kako komentarišete post Brune Esih koja je Dan pobede i oslobođenje Zagreba nazvala "godišnjicom pada Zagreba"?

Bez obzira na to što je došlo do promena pogleda na pojedine istorijske ličnosti, istorijske ideje i pokrete, vodeći svetski subjekti nisu prestali da vode računa o tome da se nacizam, fašizam, ustaštvo i drugi oblici na nacionalizmima i rasizmima utemeljenih politika ne bi obnovili do te mere da mogu biti opasnost za mir u Evropi i svetu. To što govori Bruna Esih značilo bi da su Nemci oslobađali Sankt Peterburg. To bi značilo i da su Englezi i Rusi okupirali Aušvic. To nam ona govori. A u normalnim političkim okolnostima, oni koji su je lansirali u politički život, i oni koji su joj dali podlogu za nastupanje u političkom životu, morali bi da osete zrno odgovornosti i da pošalju jasnu poruku o tome šta znače takve izjave.

Ide li ta kritika i predsednici Kolindi Grabar-Kitarović i premijeru Andreju Plenkoviću jer su je oni politički lansirali?

Oni koji su to učinili znaće na koga se to odnosi.

April i maj su uvek meseci razdora u hrvatskoj javnosti. Zašto nikako ne možete da se dogovorite oko Jasenovca s premijerom, pa ipak ste s njim u koaliciji?

Nama je zaista iskreno žao što nismo pre razgovarali, kao što smo razgovarali neposredno pre komemoracije, jer bismo možda onda napravili ono što nam je želja, a to je da svi budemo u jednoj koloni sećanja. Reći ću da je razgovor koji smo vodili s premijerom i dobrim brojem članova Vlade bio najbolji razgovor koji je, prema našim saznanjima, vođen o toj temi s bilo kojim članom Vlade ili premijerom. Ali, nažalost, nismo uspeli da napravimo sve ono što je bilo potrebno da se napravi. Hoćemo li uspeti da se dogovorimo za iduću komemoraciju, ne zavisi samo od nas. Zavisi i od toga hoćemo li napraviti sve ono o čemu smo dosad razgovarali i što smo prepoznali kao problem. Ako to počnemo da radimo nakon ovih izbora, siguran sam da će iduće godine biti jedna kolona.

Pupovac kaže da je Hrvatska talac blajburške priče; Foto: Tanjug/AP

Ni oko Blajburga nema dogovora... I ove godine će pokrovitelj biti Sabor, a u Blajburg idu ministri Lovro Kuščević i Tomo Medved.

Sad se vidi do koje je mere Hrvatska talac blajburške priče. Ne talac iskazivanja pijeteta žrtvama, jer sam i sam pre više godina bio u Sloveniji i poklonio se žrtvama u Teznom. Govorim o tome da je talac jedne priče koja se nije dogodila u Blajburgu. Talac priče po kojoj se mit o Blajburgu pretvara u sredstvo za rehabilitaciju najlošije prošlosti koju je Hrvatska imala ne samo u 20. veku, već u celokupnoj svojoj istoriji. Nadam se da će i Sabor i Vlada, a posebno predstavnici Crkve, shvatiti da se te dve stvari moraju razdvojiti. Ako se razdvoje, onda ćemo imati posla s pijetetom prema žrtvama. Nezavisno od toga što ljudi različito gledaju na žrtve, siguran sam da tada niko neće imati ništa protiv da se tamo gde su ljudi stradali bez suda ili u aktu odmazde, omogući žrtvama mirno počivalište i da njihovi najbliži i ljudi iz političkog života mogu da polože cveće, venac. Ali da budu mesta obnavljanja ideologija i politika po kojima će se negirati druge žrtve, žrtve toga pokreta, ustaškog, koji je kukavički napustio zemlju i poveo za sobom narod i izložio ga stradanjima, to svakako ne.

Jedno je vreme bila aktuelna mogućnost da izađete iz vladajuće koalicije. Koliko ste danas blizu tome?

Sada smo u kampanji za EU izbore i sva naša energija odlazi na to. Razgovarao sam s premijerom Plenkovićem i s ostalim članovima vladajuće koalicije i dogovorili smo se da ćemo rešavati ono što nas je navelo da povučemo "ručnu".

Kako gledate na stav pape Franje prema kanonizaciji kardinala Stepinca?

Trebalo je izbeći da papa Franjo pošalje takvu poruku. Ako su jugoslovenski komunisti i Tito zgrešili prema Stepincu nakon Drugog svetskog rata, današnja Crkva ne bi smela da zgreši prema žrtvama NDH i odnosu tadašnje Katoličke crkve, ne samo u Hrvatskoj, nego i u Vatikanu, prema žrtvama fašizma, nacizma i ustaštva. Tu temu najradije prepuštam ljudima iz Crkve i onima koji su se odlučili da rade na poslovima razgovora između Katoličke i Pravoslavne crkve. Koliko ja razumem pitanje Stepinca, to je ne cilj, nego mesto na kojem se treba graditi obnova poverenja, približavanje dveju hrišćanskih crkava, Katoličke i Pravoslavne. Vidim da drugi nisu posvećeni tome, već svom apsolutno zadatom cilju i to je očito nesporazum između pape Franje i ljudi koji su posvećeni tom cilju.

Foto: TANJUG/HINA/ Dario GRZELJ

Gradonačelnik Vukovara Ivan Penava ove godine je bio na pravoslavnom Uskrsu. Je li to dovoljan pomak da se u Vukovaru smire strasti?

To je korak koji lokalni predstavnici Srba u Vukovaru pozdravljaju, a i ja ga pozdravljam. Kao što moj dolazak u Vukovar i polaganje venaca na memorijalnom groblju mnogi ne vide kao dovoljan, a i ja ne mislim da je dovoljan, tako mislim da svako od nas, pa i gradonačelnik Penava, treba da napravi korak više kako bi grad Vukovar i njegovi stanovnici, hrvatske i srpske nacionalnosti, živeli bez ratnog opterećenja i etničke podele.

Kako ocenjujete današnje odnose između Beograda i Zagreba? Činilo se u doba Josipovića i Tadića da su dve države krenule napred, a sada smo opet u Drugom svetskom ratu?

Ti su odnosi bolji nego što su bili pre godinu, dve, tri ili četiri. Nema više retorike koja je bila karakteristična za ta razdoblja. Ali nema ni entuzijazma da se ti odnosi unaprede. Došlo je do neke vrste smirenja u komunikaciji, ali se nije razbudio entuzijazam da se ta komunikacija ispuni sadržajima i da se ti odnosi počnu da unapređuju. Bilo je nekoliko događaja koji upućuju na to da bi se to moglo dogoditi, kao što su susreti ministara kulture, pravosuđa, komunikacija vezana za nestale. Sve su to znakovi da su vrata za tu komunikaciju otvorena, ali još nemamo značajnijih poruka, susreta premijera, susreta ključnih ljudi, politike jedne i druge države. Ako uspemo da napravimo prodor u području nestalih, onda će to ubrzati proces da do toga dođe, do susreta na nivou premijera i ponovnog susreta na predsedničkom nivou.

Zanimljivo je da su Hrvati i Srbi u BiH u snažnom savezništvu i da nemaju političkih sporova.

Što se tiče BiH, ona je prošla mnogo krvaviji rat nego što smo ga prošli mi i s mnogo težim posledicama nego što smo ih imali mi u Hrvatskoj. I u pogledu razaranja i u pogledu stradanja i u pogledu proterivanja ljudi. BiH je upućena na unutrašnju komunikaciju, čak i onda kada je ljudi ne žele, i kada je izbegavaju. To znaju i Bošnjaci, i Srbi i Hrvati. Bez obzira na to kako, kada komunicirali ili sklapali pojedine saveze, ali oni uvek znaju da treba da imaju međusobnu komunikaciju jer bez nje se može samo ponoviti najgore iskustvo koje međusobno mogu imati, a to je iskustvo 90-ih. Kod nas u Hrvatskoj nedostaje to iskustvo. Bez obzira na to kako pojedini savezi mogu izgledati i koliko se mogu održati, ono što je važno je svest da svako ko u politici misli da je njegova zadnja, veoma greši. Greše i carstva moći a kamoli mali kao što smo mi ovde.

Foto: Tanjug/Zoran Žestić

Šta mislite o slučaju Komšić? Jedni kažu da je njegova retorika očigledno majka svih sukoba u BiH, a drugi to kažu za Dodikovu retoriku?

U BiH ima svojstvenih političkih figura. Među njih spada i član Predsedništva BiH, ne jedan nego više njih, što vidimo prema načinu na koji se komunicira i na koji se šalju poruke. Činjenica je da su i Komšić i Dodik izabrani i imaju odgovornost pred onima koji su ih birali, ali i pred onima koji ih nisu birali. Imaju odgovornost pred svojim narodom, ali i pred drugim narodom. Jer BiH je takva zemlja da, ne vodi li se računa o onome drugome, ne može se dovoljno voditi računa o sebi. Sav je svet takav i retki pomisle da mogu voditi računa samo o sebi. Ja nisam zagovornik ni onih koji bi Komšića razapinjali, ni onih koji bi ga kanonizovali. Voleo bih da se komunikacija u BiH normalizuje. Voleo bih kada bi Predsedništvo BiH bilo više posvećeno onome što je potrebno BiH, a to je ne da ljudi idu dalje od nje, nego da ona ide dalje od onoga gde je sada.

Šta biste zastupali u EU parlamentu kad biste u njega ušli? Bojite li se rasta desnog populizma u Evropi?

Bojim se za mir u Evropi. Ogorčen sam zbog nejednakosti koje su narasle u Evropi u proteklih 10-15 godina, kako između bogatih i siromašnih građana tako i između bogatih i siromašnih država. Bojim se što se Evropa upušta u razne intervencionističke politike a da se nije pitala koja će to cena biti za nju. Bojim se zbog toga što u Evropi raste netolerancija i razara duh tolerancije građen vekovima. Vidimo kako se u vrlo kratkom vremenu mogu ponoviti ne samo nestabilnost nego i sukobi unutar Evrope. Kada budemo u EU parlamentu, borićemo se protiv populizma, nacionalizma, ekstremnog ultrakonzervativnog klerikalizma i tobožnjeg suverenizma, jer oni se vrlo lako nagode s bogatima i stanu uz bok bogatih.

Kao što nas iskustvo uči iz različitih razdoblja nemira i ratova u Evropi. A oni koji su plen toga, nakon toga postaju topovsko meso, kao što smo to mi postali ovde na bivšem prostoru Jugoslavije. Ne bih voleo da se u Evropi ponovi ono što se događalo nama. Zbog toga ćemo zagovarati da se u Europi poštuju razlike, manjine, da je snažna u toleranciji jer samo tako može prosperirati. Borićemo se da se u Evropi počne smanjivanje nejednakosti, kako među građanima tako i među državama. Zašto bi Hrvatska, Litvanija, Rumunija bile zemlje koje će služiti kao rezervoar radne snage razvijenijim zemljama EU? Zar u to treba da se pretvori sloboda kretanja? Za odliv najboljih i na taj način za uništavanje pretpostavki za brži prosperitet novih članica EU? Protiv toga ćemo se boriti.

(Telegraf.rs/Večenji list)