Aleksandar (40) je gej i svi su ga odbacili: Utehu je našao u drogi, a danas se ne seća ni odakle mu HIV. Ovo je njegova tužna priča

Od raka mu je umrlo četvoro najbližih ljudi. Među njima i njegova najveća podrška - majka. Iako je bol od gubitka najbližih veliki, on se, ipak, ne može porediti sa bolom nastalim od ismejavanja i omalovažavanja u sredini u kojoj je živeo, malom gradu u unutrašnjosti Severne Makedonije.

To je i bio razlog što se preselio u Skoplje, verujući da u velikom gradu njegova homoseksualnost nikome neće smetati, ali se gadno prevario. Umesto prihvatanja da je gej, okolina ga je i tu odbacivala, zbog čega se našao u kandžama droge. U Skoplju se zarazio i sa SIDOM i dotakao dno. Pao je u komu u kojoj se nalazio dve nedelje.

Preporučujemo

Kada su ga lekari "oživeli", odlučio je da se bori sam sa sobom i okolinom. Prestao je da se drogira, život mu se skroz promenio, a sada na bazi ličnog iskustva pomaže drugima koji prilaze kroz isti pakao.

Aleksandar je sakupio hrabrost i za skopski portal 24 Info ispričao kako je biti gej, narkoman, a istovremeno i HIV pozitivan u Severnoj Makedoniji.

- Imam 40 godina i dolazim iz jednog malog grada iz unutrašnjosti. Još u osnovnoj školi sam znao da sam gej i da me ne privlače devojčice. Dok su se moji drugovi takmičili ko će se pre dopasti najlepšim devojčicama u razredu ili školi, mene su interesovali dečaci. Žene me nikada fizički nisu privlačile - počeo je svoju priču Alekandar.

- Uvek su me privlačili muškarci, ali sa tim uvek nisam uspevao da se nosim. Kada sam imao 23 godine više nisam mogao da izdržim da se krijem pa sam roditeljima saopštio: "Ja sam gej". Mislio sam da zaslužuju da to znaju i znao sam da ću uvek imati svu njihovu ljubav i podršku. Tada sam čuo i najbolju rečenicu od moje majke. Rekla mi je - uvek ćemo te voleti, ali znaš gde živiš i pazi na sebe. Dok sam živeo u malom gradu često sam izlazio sa bratom i njegovim društvom. Brat se uvek plašio da će mi neko u gradu nešto dobaciti ili reći "to li je onaj peder". Za mene to nije bio problem jer sam imao podršku porodice. Ipak, odlučio sam da odem u Skoplje. Verovao sam da je to druga sredina gde nikoga ne interesuje seksualna orijentacija drugih. Radio sam sve i svašta, od kafića i kafana do kladionica i agencija za nekretnine. Na sve strane sam slušao komentare tipa "pederi su ovakvi ili onakvi, treba da gore u paklu, za njih je samo Hitler lek...".

Foto - Ilsutracija: Profimedia, Sciencephoto RM

Kaže da je takve komentare slušao i od kolega, ali i od pretpostavljenih.

- Mogli su tako da se ponašaju jer im je društvo dozvoljavalo da tako govore. Vlast, koja je tada bila desničarska, propagirala je da je moja seksualna orijentacija bolest i da takvima nije mesto u državi. U jednom trenutku pristisak je bio toliko snažan da sam jednostavno poželeo da više ništa ne osećam, da ubijem svaku emociju jer je unutrašnja bol bila prevelika. Tada je i počeo pravi pakao. Verujući da će mi biti lakše počeo sam da koristim narkotike. Navukao sam se na heroin. Prvo sam ušmrkivao po jednu, dve crte, pa do tri grama na dan sa špricom u venu - rekao je on.

Osim pakla koji mu je donela droga, čak četvoro iz najbliže familije su mu umrli od raka.

- Među njima i moja majka, koja mi je bila sve u životu i koja je bila jedina žena koju sam ikada voleo. Taj period mi je kao u magli. Puno stvari se ni ne sećam jer sam koristeći narkotike počeo da gubim dodir sa realnošću, da

haluciniram i padam u delirijum nesvestan da sebi uništavam život. Ni sam ne znam kada sam se inficirao sa virusom HIV. Zbog droge i HIV sam pao u komu i završio na Klinici za infektivne bolesti u Skoplju. Te dve nedelje su izbrisane iz mog sećanja, iz mog života, ali ću uvek biti zahvalan personalu Klinike jer su me oni vratili u život. Zbog HIV mi je opao imunitet, pa sam dobio pneumoniju sa visokom temperaturom i dijarejom koja je od mene napravila živog kostura. Kada sam se probudio iz kome odmah sam bio stavljen na antiretrovirusnu terapiju i zahvaljujući mojoj volji i nesebičnom zalaganju personala Infektivne klinike sada sam zdrav i prav sa nedetiktibilnim nivoom virusa HIV u krvi. To znači da ne mogu da prenosim virus - ispričao je on.

Foto-ilustracija: Profimedia/Alamy

Kako je rekao, već dve godine je na trostrukoj ART terapiji za HIV i na terapiji za smanjivanje štete od korišćenja narkotika.

- Sada iskreno mogu da kažem da se odavno nisam osećao ovako dobro. Živim daleko kvalitetnije, zdraviji sam i srećniji. Zaposlen sam u jednoj firmi u kojoj sve moje kolege znaju moju životnu priču i u svakom trenutku od njih imam punu podršku, kao i od mog brata. Sa druge strane, uništeni su mi odnosi sa mojom širom familijom jer ona nije mogla da prihvati da sam gej, da sam bio narkoman i da imam HIV. Naše društvo je posebna priča. Kroz njega putujemo kako znamo i umemo. Ipak, ne gubim nadu. Volontiram u nevladinim organizacijama, pomažem drugima, a time pomažem i sam sebi. Nisam različit, samo sam drugačiji, ali to ne znači da nisam čovek - zaključuje Aleksandar.

(D. J.)