Jelena je sa porodicom kao dete izbegla iz Hrvatske: U moru nedaća i tuge, detinjstvo su joj ulepšali Grci sa ostrva Samos (FOTO)
Grčke porodice su odlučile da na na nekoliko meseci ugoste decu hrvatskih izbeglica kako bi im makar malo ulepšale detinjstvo
Ratovi na području bivše Jugoslavije su doneli mnogo stradanja, strepnje i tuge, a rane su i danas za većinu ljudi i dalje sveže. Mnogi su izgubili svoje bližnje i sve što su imali, a životi su im se preko noći pretvorili u noćnu moru.
Najteže im je bilo da objasne svojoj deci šta se dešava, zašto moraju da promene svoje živote iz korena i kako je moguće da neko sposoban da im nanese toliko zla.
Porodica Jelene Matić je iz Hrvatske prvobitno izbegla 1991. godine. Sve što su do tada znali i imali promenilo se preko noći, a oni su morali da počnu novi život na drugom mestu. Ono što je za nju bio tračak sreće u tim godinama koje su usledile jeste boravak u Grčkoj na ostrvu Samos, gde je provela jednu školsku godinu.
Grčke porodice su odlučile da na na nekoliko meseci ugoste decu hrvatskih izbeglica kako bi im makar malo ulepšale detinjstvo. Boravak pored more i druženje sa drugom decom je pozitivno uticalo na nju i njenog mlađeg brata, a ovo iskustvo je Jeleni ostalo u najlepšem sećanju.
Ona je na Samosu provela školsku 1994/1995 godinu kada je bila četvrti razred, a njen brat drugi.
- To je bilo organizovano koliko se moja mama seća preko Udruženja palih boraca iz Vukovara. Išla su deca od prvog do četvrtog razreda osnovne škole. Bilo je puno dece, koja su išla po turama. Svi smo bili raspoređeni po raznim mestima u Grčkoj. Ja sam bila na Samosu sa jednom grupom četvtog razreda, a moj brat je bio u mestu Halkida sa jednom grupom drugog razreda. Tamo smo proveli jednu školsku godinu u pratnji učiteljice iz Srbije. Ne sećamo se tačno ali mislim da smo otišli krajem septembra i vratili se krajem maja - ističe ona.
Ovo putovanje je predložilo Udruženje palih boraca Vukovar, a Grci su to sa zadovoljstvom prihvatili.
Na putovanje su krenuli iz Vukovara do železničke stanice u Beogradu, gde su ih čekala druga deca.
- Sećam se da je voz baš kasnio, pa su nam ljudi iz Crvenog krsta donoslili uzinu i mislim da su nam kuvali i čaj. Sa majkom smo se rastali u Vukovaru jer roditeljima je na dalje bio dozvoljen samo telefonski kontakt koji nam je tamo dalje bio omogućen čini mi se jednom ili dva puta nedeljno.
Svi svi išli u neke kancelarije i čekali pozive od naših tj. oni od nas. Bilo je tu i plakanja možda i vraćanja dece koja jednostavno nisu mogla da se odvoje od majki. Ja sam se tu rastala sa bratom dozvolili su mi da ga vidim još jednom u vozu na kratko i to je bilo to na neko vreme.
Ta grčka porodica je kasnije i krstila mog brata, pa je mojoj majci i meni bilo dozvoljeno da dođemo kod njega na Halkidu, negde krajem aprila.To su sve mala deca i strah jeste bio prisutan, ipak su se deca odvajala od majki tada na duzi period - kaže ova devojka.
Njena porodica je izbegla iz Zapadne Slavonije, tačnije iz Podravske Slatine i to 17. avgusta 1991. godine. U Beograd su stigli 24. avgusta iste godine.
- Tu smo bili privremeno primljeni kod venčanih kumova mojih roditelja.Posle smo otišli za Ilok, to je jos uvek bila Srpska Krajina. Tu smo već ostali samo nas troje jer je moj otac poginuo u ratu 26.11.1991. godine. Tu smo dobili neku staru kucu od vojske takođe privremeno, jer smo se odatle iselili posle akcije Oluja, pošto je taj deo pripao Hrvatskoj. Moja majka se zaposlila kao prodavačica jer je to po struci.
Posle toga smo otišli opet za Srbiju u Golubince takođe privremeno kod porodičnih prijatelja, gde smo boravili do 1997. godine. Onda se pojavljuje neki čovek iz Švacajrske da stipendira mog brata. Imao je kuću u Borutu, pa na je doveo kod njega. Onda je počeo da maltretira moju majku i nas i na kraju nas je izbacio na ulicu.
Nakon toga smo živeli kao podstanari, a sada zahvaljujući mojoj snalazljivoj i vrednoj majci, hvala bogu, imamo naše.
O emocijama ne znam sta bih rekla. Nisam ja nikad nikom puno pričala o svemu ovome, samo kad me pitaju. Sada osećam i tugu i bes u isto vreme. Kada si mali i ne razumeš toliko ali kako stariš sve više shvataš i sve ti je teže jer ti nedostaje ta ocinska figura. Ne znaš ni ko ti je sve familija jer su se svi razbežali na sve strane. Hvala bogu na Fejsbuku, pa smo se nekako poneki i pronašli - kaže Jelena.
Njen boravak na grčkom ostrvu Samos je bilo jedno predivno iskustvo, a domaćini su se maksimalno trudili da deci boravak učine što prijatnijim.
- Imali smo ekskurzije sa učiteljicom, imali smo i učiteljicu grčkog jezika, družili smo se i međusobno posećivali. Njihova deca su nas obožavala.
Uvek su nas vodili kod prijatelja sa decom i na rođendane. Moja porodica je imala prodavnicu bele tehnike, a se sećam da su smo stalno ručali i večerali po restoranima. Stvarno su se trudili da ispoštuju taj period dok smo tu i da nas maksimalno ugoste, jer su oni kao porodica koja je prihvatila da nas čuva imali obavezu i da nas oblače, da nam kupuju opremu za školu i sve ostalo što ide uz to. Ako su njihova deca imala nešto i mi smo imali toliko - iskrena je Jelena.
Ovo joj nije bio prvi boravak u Grčkoj, jer je već jednom pre toga bila u Katerini u jednom kampu.
- Bili smo nešto kratko kod nekih porodica, oko 20-ak dana tokom leta. To je već bilo preko Crvenog krsta Beograd. Od uspomena ostala je po neka slika i sećanje na sve to. Ja sam tada imala 6 godina, moj brat 4 i tada smo bili zajedno, nisu nas razdvajali.
Isto je bila grupa dece iz Srbije i imali smo vaspitače sa nama. I tu su dolazile grčke porodice da se druže sa nama, mada se tog perioda bas slabo sećam. Kako sam se tada osećala, ne znam šta bi rekla. Sećam se da su to organizovali neki dobri ljudi koji su imali dobre namere da nama sve olakšaju, kao i našim roditeljima.
Želili su da vidimo malo dalje i da obezbede i neka lepa sećanja na sve to nezvanicno sra*e oko nas, jer taman kad si mislio eto prošao si jedno bežanje, selio se iz grada u grad , izbačen na ulicu, oni uzmu pa nas još i bombarduju. Ali nećemo se žaliti jer uvek postoji i gore.
Još neko vreme nakon boravka u Grčkoj je bila u kontaktu sa svojim domaćinima.
- Sećam se da su mi poslali i paket sa poklonima. I sa kumovima mog brata smo isto nešto bili kratko u kontaktu. Jednom smo bili na letovanju kod njih. Ja sam još tada znala Grčki, koji sam sad vec i zaboravila. Posle silnog seljakanja sam izgubila njihov kontakt. Probala sam da ih nađem, ali u međuvremenu se sve promenilo i posle nekog vremena nisam više ni razmišljala o tome - kaže ona.
Dok je tamo boravila rečeno im je da mogu da se vrate jednog dana i nastave školovanje u Grčkoj. Jelena ne zna da li se neko vratio jer je i sa ostalom decom izgubila kontakt.
- Sad se više ne čujemo ni sa kumovima mog brata. Ne znam šta se tačno desilo ali oni su se povukli skroz. Ja se iskreno nadam da ću jednog dana opet posetiti Samos i naći tu porodicu - dodaje Jelena.
Zašto je Samos skriveni raj na zemlji:
(A.Tašković)
Video: Turkulov: Tri osobe sa teškim povredama dovezene u KBC Vojvodina, dve na operaciji
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Slava
Nije one "hrvatske izbeglica" nego srpkinja proterana iz Krajine. Tacka.
Podelite komentar
Biljks
Takve ljude ne smes zaboraviti i prekinuti kontakt. Bili su uz tebe kada ti je najteze bilo. Mozda je i njima sada tesko, a ti okreces ledja.
Podelite komentar
sonja
Dosta nase dece je prihvaceno na Krfu... hvala Grcima!
Podelite komentar