Mladi Hrvat očitao bukvicu svojim sunarodnicima: Umoran sam od silovanja prošlosti, velikih Hrvata, Srba, četnika, ustaša...

Verbalni sukobi na društvenim mrežama između Hrvata i Srba, ali i političke, ulične, medijske prepirke zbog svih dešavanja u prošlosti, uništile su sreću koju su doneli igrači Hrvatske uspehom na Svetskom prvenstvu u fudbalu, smatra Marin Bukvić, glumac iz Hrvatske. On je na svom Fejsbuk profilu održao bukvicu svojim sunarodnicima i rekao da mu je dosta prepucavanja između Hrvata i Srba, ali objasnio kako na sve to gleda sada kada živi u Americi, daleko od svoje domovine.

Kako je nekada davno najveći hrvatski pisac Krleža zamišljao da će izgledati naš 21. vek

Preporučujemo

Njegov tekst prenosimo u celosti:

"Gotovo je. Umoran sam. Tužan. Od gluposti i mržnje. Od silovanja prošlosti i potrošenih tema. Nevinih umova. Usudi se...

Hodao sam pre neki dan Holivudom, vrteo Fejsbuk i bio tužan jer nisam kod kuće da podelim zajedništvo i ponos. Poželeo sam zameniti obećani kontinent svojim domom. Oko mene su ljudi iz celog sveta zadivljeno izgovarali ime malene zemlje koja je postala velika. Ujedinila se. Hrvatska se ujedinila. Prividno je postalo nevažno ko ima pimpek, mačkicu, ko je strejt ili gej, Srbin ili Židov. Bio sam siguran da ćemo ovo veliko vatreno srebro ostaviti neuprljanim. Barem nakratko se voleti. Prekratko. Do trenutka kada od istorijskog uspeha nisu postali važniji političari, tuđi pevački ukus i vera. Zmije su počele siktati. Bio je to početak kraja. Prošli su dani ponosa, a došli dana trovanja. Usudi se ostati dostojanstven!

Dosta je. Razboleo sam se. Od svakojakih osuda, ismejavanja drugačijih, nacionalizma, velikih Hrvata, Srba, četnika, partizana, ustaša, levih i desnih. Razboleo sam se od slavljenja ideologija koje više ne postoje. Od ljudi i njihovih nevinih umova. Ipak smo izgubili bitku. Onu moralnu. Ljudsku. Čitam nepismene komentare i grozim se. Oni koji se ne slažu s nama, oni su izdajnici, četničke kurve, mrzitelji svega hrvatskog. Nemate obraza, pojedinci. Manji je od lopte koja nas je proslavila u svetu. Fokus je trebao ostati na činjenici da smo od 207 reprezentacija sveta, druga. DRUGA. D-R-U-G-A.  Usudi se biti ponosan!

Na Fejsbukove kvadratiće ponosa odjednom su pale sene izlizanih tema. Nikada nećemo shvatiti. U Hrvatskoj su najmanji problem Srbi, četnici, partizani, pederi i izbeglice. Problem su oni koji nas kradu dok se mi nadjebavamo glupim temama koje njih zabavljaju. Na što bi nam zemlja ličila da energiju koju koristimo za verbalne prolive usmerimo na zdravorazumske teme koje će nam doneti bolje sutra? Sami sebi smo najveći neprijatelji. Jed(b)emo sami sebe. Zar je stvarno postalo društveno prihvatljivo prokleti nekome mamu jer (ne)sluša Tompsona ili (ne)podržava zagrljaje i suze predsednice? Usudi se odupreti!

Dok sedim i ovo pišem, vlog o putovanju u Srbiju na mom jutjub kanalu koji sam snimao prelazi 115.000 pregleda. Video o venčanju Hrvata i Srpkinje postao je ratni front za klanje. I dok sam ja govorio o ljubavi, drugi su mi u komentarima brojali krvna zrnca i usudili se ući u vaginu žene koja me rodila. Oprosti im mama, oni nikada neće shvatiti šta je to ljubav. Usudi se razumeti!

I u trenucima dok se u zemlji i dalje raspravlja ko je gde bio ‘91, a Vatreni padaju u zaborav, u svet je puštena svetska premijera filma Mamma Mia koji je sniman na našim otocima. Gledao sam ga sinoć, divio se lepotama malog raja i razmišljao kako će biti najbolje mesto na svetu kada se ljudi reprogramiraju na program "Budućnost". No zašto govoriti o tome da su svetski bioskopi puna kadrova iz Hrvatske kada još nije iscrpljena tema NDH? Usudi se krenuti dalje!

Sedim sada na plaži nadomak Los Anđelesa i opet sam tužan. Dok nam se svet divi, mi si seremo u usta. Žao mi je, stvarno mi je žao što u zemlji nema Zdravka Mamića da sve hejtere nabije na ku**c. Dva puta. Nemojte jesti go*na kada je burek devet kuna. I neka se niko ne usudi reći da ne poštujem nevine žrtve rata. Ja ih samo puštam da spavaju na miru u večnosti kada su već nepravedno preseljeni tamo. I neću! Neću vam dopustiti da mi ukradete budućnost. Ne želim i neću mrzeti. Neću osuditi drugačije od sebe i neću ismejavati različite. Usudi se i ti!

Želim zemlju ljubavi, ponosa, zajedništva i sreće. Želim Hrvatsku kakva je bila onih nekoliko sati dočeka. Želim da mi srce zastane svaki put kada mi neko spomene najlepšu malu, a sada tako veliku zemlju. Želim doći u zemlju iz koje neću poželeti otići svakih nekoliko meseci. Usudi se okrenuti budućnosti!

Zemlja manja od jednog Evropskog grada sjaji u svetu. Srce mi je zastalo u finalu na 86. minuti kada je američki komentator na FOX-u izgovorio: “Hrvatski dečki su se sve utakmice do zadnjeg trenutka borili i živeli za svoju zemlju i dres. Zaslužili su da se pamte.” Ne samo Vatreni, nego i svi oni koji su poslednje vreme podigli hrvatsku zastavu na nekom tronu. I da im ne uprljamo uspeh. I zato stani, ne osuđuj, prestani oživljavati prošlost u svakoj mogućoj temi i živi za sadašnjost. Jebote Cece, Mace, Tompsoni i slični.  Usudi se odupreti se!

Ti koja/koji ovo čitaš, oprosti mi na britkom jeziku. On je odraz moje tuge. Usudi se shvatiti!

Gotovo je. Umoran sam. Od gluposti, mržnje i prošlosti. Ne razumem. Ne znam. Ne mogu.

Daj, usudi se, usudi se biti neki novi klinac budućnosti, usudi se ovo podeliti i USUDI se...VOLETI! Stop.

Volite i dopustite drugima da vas vole!"

Srbi i Hrvati pevaju Đurđevdan:

(Telegraf.rs)