Vladimir je odrastao u domu, kasnije je drugima pevao iako mu život nije bio pesma: Sada mu je život zadao još jedan težak udarac (VIDEO)
Život se surovo poigrao sa Vladimirom Jovanovićem (56) iz Skoplja. Odrastao je po domovima za nezbrinutu decu, a kasnije je pevao za tuđe zadovoljstvo, iako njegov život nije bio pesma. Nekada je od svirki po kafanama, čak i u Nemačkoj, solidno zarađivao, a sada, teško bolestan, nema ni za hleb.
Otac iz pakla pretio sinu zbog nasledstva: Odrubiću ti glavu, šutiraću je, pa je nabiti na kolac!
Vladimir Jovanović, njegova supruga i troje dece više su gladni nego siti. Žive u pravom košmaru, a svaki novi dan je nova borba da se prehrane. Da li će zaraditi 100 ili 200 denara da prežive dan ili će deca na počinak ponovo otići gladna, pitanje je koje ih svakodnevno muči. Ovu napaćenu porodicu koja živi pod kirijom u jednoj sobici trošne kučice posetila je ekipa skopske televizije 1TV.
Reporter je zabeležio da sa svakom novom pukotinom na zidu, puca i njihova nada o dostojanstvenom životu. Kofe sa vodom su stalni inventar u malenoj sobi. Tu žive pod kirijom, ali ne zadugo. Moraće da se odsele, a nemaju, niti znaju, gde.
Rukom napisan natpis na zidu pored ulaza - "kuća se prodaje" iz dana u dan im unosi sve veću neizvesnost i nemir, ali ih i podseća da će morati da podmire dug za neplaćenu kiriju. A novca nemaju ni za hranu, a kamoli za kiriju.
Preživljavaju sa 3.800 denara (63 evra) koliko dobijaju kao nadoknadu za tuđu negu. Vladimirova supruga ponekad čisti po kućama. Dan joj tada počinje u 6 sati ujutro, a ne zna se kada će završiti. A kad dođe kući, treba da nahrani decu, ako ima sa čime, da sredi haos u staroj sobici, da na ruke opere veš...
- Evo, danas ništa nemamo za jelo. Nema novca, nema jela. To nam se često dešava. Deca ponekad pojedu normalan obrok, a kad nema, nema. Gladni odlaze na spavanje. Gazda sada prodaje kuću u kojoj živimo pod kirijom. Mi moramo napolje, a gde ćemo, ni sami ne znamo. Svi ćemo ako treba biti pod vedrim nebom, ja moju decu ne dam u dom - kaže Vladimirova supruga, koja zbog stida nije htela da se predstavi i da joj se prikaže lik.
Njihovo potucanje od nemila do nedraga je počelo kada su ostali bez stana. Prodao ga je Vladimirov brat. Od tada su pet godina živeli u centru za beskućnike u Katlanovu, blizu Kumanova i još pet godina u Čičinom selu nadomak Skoplja, gde su se, kaže Vladimir, prema njima beskućnicima ponašali kao prema životinjama. Sada žive pod kirijom, ali će uskoro i odatle morati da odu. Njihov krpljeni život se nastavlja.
- Meni se i plače i priča. Žao mi je napaćene žene i dece. Meni ništa ne treba, samo za njih mi je. Da im obezbedim bar krov nad glavom dok sam živ - suznih očiju kaže Vladimir.
On je teško bolestan, ima više dijagnoza, a nedavno je preživeo i dva infarkta.
- Imam cirozu jetre, a o transplantaciji u inostranstvu ne smem ni da pomišljam jer nemam para. Imam i kilu, ali ni jedan doktor se ne usuđuje da me operiše zbog ciroze - kaže Vladimir.
Po neki dinar, kada ima mušterija, zaradi popravljajući mobilne telefone. Ranije je popravljao i kompjutere, ali sva oprema i alati su mu izgoreli u požaru dok su bili u kampu za beskućnike u Čičinom selu.
I on i supruga bi radili bilo šta samo da prehrane svoju decu. Zaglavljeni su u dugovima. Vladimir treba da plati kaznu zato što se vozio bez autobuske karte dok su bili u u Čičinom selu, a njegovoj supruzi su nad glavom izvršioci.
Spas ponovo vidi u Nemačkoj, gde bi svirao gitaru, ali svoju nema, jer ju je prodao da bi se prehranili. Ne može da izvadi ni pasoš jer mu traže gomilu dokumenata iz domova u kojima je živeo u mladosti.
- Ja bih sve radio, čistio bi i ulice, ali ne mogu. Šest meseci sam kod kuće, šest meseci u bolnici, na gastro. Tri puta sam bio i klinički mrtav - skrušeno veli Vladimir.
Poslednja nada i njihova najveća želja im je da od države dobiju krov nad glavom. Njihovo dvoje dece, Jovan ( 12 ) i Kristijan ( 8 ), koje su reporteri televizije 1TV zatekli kod kuće, nemaju velike želje. Samo svoj dom i da ne moraju ponovo da se sele.
- Ja sam porastao u domovima za nezbrinutu decu u Skoplju. Tek skoro su mi iz Centra za socijalni rad rekli da kao domac imam pravo na socijalni stan. Podneo sam molbu i nadam se da će nam želja biti ispunjena. Nije mi važno da li ću dobiti krov nad glavom u Skoplju, u nekom od naselja ili negde na selu, kaže Vladimir.
Iako žive u bedi, crvena ruža koju je zabeležila kamera televizije 1TV, svedoči da se mali znak pažnje ne zaboravlja ni u siromaštvu. Napuštajući ovu složnu, ali napaćenu porodicu, novinari su im poželeli da gitara ponovo zasvira vesele pesme u njihovom tužnom životu.
Pogledajte video:
(D. J.)
Video: IN MEMORIAM: Dragan Marković Palma
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.