Gastarbajterka se vraća kući: Evo šta mi se smučilo, šta mi je najviše falilo i koja je najveća greška u mom životu?

Blogerka koja se predstavlja pod nazivom Gastarbajterka, vratila se u Hrvatsku. Pročitajte kako je provela zadnje dane u Nemačkoj, šta joj bilo najteže prilikom odlaska, za čim će žaliti i čemu se najviše raduje nakon povratka u Hrvatsku.

Borise, idi kaufen malo milch i zwei kilo nečega: Istinita ispovest gasterbajtera iz Austrije i Nemačke! (FOTO)

Preporučujemo

"Dan 970.

Napokon je svanuo i dan povratka u Hrvatsku. Doslovno sam odbrojavala dane zadnja 2-3 meseca u Nemačkoj. Bilo mi je preko glave kiše, samoće, stana, nemačkog, kafa koje ništa ne valjaju i svakodnevnog dugog putovanja na posao i kući.

Ostvarila sam ono najvažnije po što sam došla: naučila nemački, skupila nešto inostranog radnog iskustva, uštedela lepu svotu novaca o kojoj sam u Hrvatskoj mogla samo da sanjam, naučila i iskusila svašta novo i upoznala puno novih ljudi. Ali dosta je bilo. To definitivno nije život koji želim dugoročno da živim.

Rastanak od kolega i svih ljudi s kojima sam u Nemačkoj provodila vreme je očekivano bio bolan i stresan, čak puno više nego rastanak od Hrvatske pre nešto manje od tri godine. Proživela sam puno teških i stresnih trenutaka u ove tri godine, ali rastanak od Nemačke me posebno dotukao. Istovremeno mu se i jesam i nisam radovala.

Radovala sam se što ću napokon pobeći od nekih stvari koje su me zadnjih meseci mučile i vratiti se životu koji sam pre tri godine stavila na pauzu, a istovremeno se s knedlom u grlu pozdravljala od svega što sam u ove tri godine mukotrpno gradila i ostvarivala, šta sam sada morala da srušim i ostavim iza sebe, od čega sam na kraju odlučila da pobegnem.

Zadnje nedelje bile su posebne.

Printskrin:Youtube/Cargospotter

Po zadnji put sam obilazila sve najdraže gradove u NRW: Dizeldorf, Erkrat, Dortmund, Esen, Vupertal, Hagen, Leverkuzen i naravno Keln, prisećajući se uspomena, trenutaka i ljudi s kojima sam tamo u ove tri godine provodila vreme, izlazila, šetala, pila, jela, plakala i veselila se. Prolazeći zadnji put tim ulicama srce mi se steglo jedno hiljadu puta, a na nekim mestima sam jedva suzdržavala suze i sakrivala oči sunčanim naočarima.

Na primer, gledajući Rajnu na obali Dizeldorfa. Iako nikada nisam videla prljaviju i ružniju reku, ipak mi je užasno prirasla srcu.

Gledajući druge sunarodnike koji odlaze i dolaze iz Nemačke i slušajući njihova iskustva, imam dojam da odlasci nikome ne padaju toliko teško kao meni. Svi deluju jaki i samouvereni, samo se ja raspadam na hiljadu komadića. Biće da je do mene ili oni svoje doživljaje samo dobro skrivaju, dok ja svoje opisujem celom svetu? Zaista bih htela da čujem iskustva drugih na ovu temu, pa napišite u komentaru ukoliko imate vlastito ili tuđe iskustvo!

"Šta ako sam napravila najveću grešku u životu"

Foto-ilustracija: Profimedia

Zadnji radni dan je bio skroz nestvaran. Vratio me u vreme zadnjeg predavanja na studijama. Sve se odvijalo usporeno i nestvarno, kao da gledam neki film kroz tuđe oči. To jutro sam druga došla u kancelariju, nakon koleginice kojoj je to takođe bio zadnji radni dan u firmi. Okrenula se prema meni i rekla mi sa polu-smeškom i nagnutom glavom: "I to je to." Bila je opuštena i vesela, a ja sam progutala knedlu, što je primetila.

Lako tebi, pomislih. Ona napušta samo posao, a ja državu i život koji sam zadnje tri godine živela i gradila.

"Šta ako sam napravila najveću grešku u životu?", pitala sam je, a ona mi je odgovorila: "Dugo si razmišljala o odluci i znaš da nisi." I nadodala nešto u stilu: "Kada se jedna vrata zatvore, uvek se otvore druga, još bolja. Uostalom, uvek možeš da se vratiš ako se predomisliš ili ti neće biti dobro u Hrvatskoj", čime je bila u pravu.

U tom trenutku nisam znala da li je to bila dobra odluka, ali sam znala da MORAM otići iz Nemačke, barem na neko vreme. Ne mogu previše ići u detalje, ali verujte mi da sam morala da odem. Možda vam jednog dana ispričam šta me zaista poteralo iz Nemačke.

Foto-ilustracija: Profimedia

Radni dan je prošao ugodno i u zezanciji, dobile smo par poklona, pozdravile se sa svim kolegama i oko 14 sati napravile poslednji tzv. "Feierabend" (tim rečima Nemci pozdravljaju kolege kada idu kući nakon posla). Bila sam vesela i optimistična, što nije teško kada imaš kolege koji se samo poželeti mogu. Užasno će mi faliti ta firma i moj sto i kancelarija.

Spakovala sam zadnje stvari, pa smo se nas dve veselo zaputile prema izlazu. Ja sam išla stepenicama, a ona liftom. Pozdravile smo se i mi međusobno i tu sam se slomila i isplakala omanju reku na stepeništu. Sva sreća pa niko nije naišao u tih 5 minuta.

"Preterala sam sa šopingom"

Foto-ilustracija: Profimedia/Caia Image

Još 4 dana do leta!

Koliko god se trudila da prebacim odeću između Hrvatske i Nemačke zavisno od godišnjih doba tako da ne nakupim previše, naravno da mi ni jedna trećina nije stala u kofere. Ne znam kako, ali uspela sam da preselim gotovo celi ormar iz Hrvatske u Nemačku. Lažem, znam, preterala sam sa šopingom. Ne moram ni da pominjem da puno tih stvari nisam nikada ni obukla. Tipično žensko. I tako sam ostavila većinu ormara u komšijinoj garaži što me zapravo radovalo jer sam imala razlog da se vratim, barem na kratko.

Zadnji dan mi je prošao u pozitivnim mislima iako je bio tmuran i kišan. Lilo je k'o iz kabla dok sam putovala vozom do najtužnijeg mesta na svetu – aerodroma. Avantura završava tamo gde je i počela. Sve je taj dan bilo nekako simbolično, ali verovatno samo u mojoj glavi jer sam bila pod svakakvim emocijama. Na aerodromu sam taj dan upoznala hrvatski bračni par koji živi 30-ak godina u Nemačkoj i koji je pozdravio moju odluku o odlasku i time mi dao vetar u leđa.

Foto: Telegraf

Radovala sam se više od svega bureku i ćevapima s lukom, udobnom krevetu i druženju sa starim prijateljima. Moj život je stao u 2014. i sada ću ga napokon ponovno pokrenuti!

Moram samo da pronađem neki posao, za što sam računala da ne bi trebalo biti preteško, i onda započinje uživancija u Zagrebu, najlepšem gradu na svetu...

...pomislih naivno.

(Telegraf.rs)